Постоје три предања о томе како је Инђија, једна од мањих општина Срема, добила свој назив. Прва је да име води порекло од латинске речи индигена што значи урођеник, домородац. Друга верзија, да је настала од турске именице иђиндија, која означава поподневну молитву. И трећа, да је насеље названо по лепој девојци Инђији која је живела у њему.
Археолошка истраживања говоре да је овај део био насељен још у праисторији, овде је нађен и кип грчког бога Атласа, а први писани подаци о самом насељу потичу из 1455. године где се место спомиње као посед мађарске племићке породице Шуљок де Лекче. Село је опстало и после турског освајања Срема (1521-1526) што доказује турски дефтер за Срем из 1596. године када се помиње да Инђију чине 23 куће и удовички дом. После тога о насељу нема података све до почетка 18. века. Зна се да је после мира у Сремским Карловцима 1699. године остало под турском влашћу све до 1718, када Хабзбуршка монархија Пожаревачким миром ослобађа не само територије до Саве и Дунава већ и северне крајеве централне Србије.
Али мир није значио напредак Инђије. Из непознатих разлога село је расељено пре краја рата. Од тада је постојало само као пустара која је била под управом Коморског провизирата у Петроварадину. Године 1728. Инђија прелази у руке грофова Пејачевића. Пошто је била погодна за напасање стоке пустара Инђија је издавана у закуп прво општини Бешка, а касније богатим трговцима из Бешке. Тако је наредних скоро тридесет година Инђија служила као испаша за стоку коју су поседовали Бешчани.
Територијалном реорганизацијом монархије и успостављањем Војне Крајине гроф Пејачевић је остао без великог дела свог спахилука, па је због тога био заинтересован да насели пустаре у свом власништву. Зато је Инђија поново насељена 1746. Све до двадесетих година 19. века становници су били Срби. Већ 1754. године зидају цркву посвећену Ваведењу Пресвете Богородице, лепу барокну грађевину са богато украшеном фасадом. Зидана је у духу средњевековне традиције, односно Рашке градитељске школе.
Ранг варошице Инђија је стекла када је добила право да се у њој одржавају вашари. Тај вашар се одржавао сваке године 2. јула. А због насељавања Немаца повећао се и број занатлија, тако да је 1845. године држава дала инђијским занатлијама цеховску привилегију.
Догађаји у револуционарној 1848. години ниси заобишли ни Инђију. Срби из Инђије су послали свог представника на Мајску скупштину. Инђијчани су успели да сачувају имања својих комшија Немаца од ратом надахнутих граничара, али убрзо су се односи погоршали јер су Немци подржавали владу и нису хтели да стану на страну Срба. Од тада па до краја века Срби се константно исељавају из места, све до доласка свештеника Радослава Марковића, који је успео то да спречи и Србе економски оздрави и ојача.
Текст и фотографије Тамара Иваниш
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању