Како је Винсент постао Ван Гог
МУЗЕЈ ВЕЛИКАНА У АМСТЕРДАМУ

Уна Петровић завршила је дигитални маркетинг на Факултету за медије и комуникације, а тиме се данас бави и професионално. Путовања су важан део њеног живота, а кроз фотографије и видео-записе воли да забележи атмосферу места. Овога пута води нас кроз музеј посвећен Ван Гогу, откривајући нам своје утиске и детаље који су јој током посете посебно привукли пажњу. Њене фотографије и видео-записе можете пратити на Инстаграму @unas_lifee.

Када сте стигли испред Музеја Ван Гога у Амстердаму, какав је био ваш први утисак и шта сте прво приметили?

– Прво видим људе. Много људи. Испред Ван Гоговог музеја у Амстердаму мешају се језици, проверавају термини на телефонима, траже улазнице и прави се она позната туристичка гужва у којој сви покушавају да схвате да ли стоје у правом реду. Стаклена зграда испред мене на први поглед не говори много о човеку због којег смо сви дошли. Улазим унутра, пролазим контролу и спуштам се у пространо предворје. Око мене су гардероба, продавница, путокази ка спратовима и посетиоци који бирају одакле да почну

Шта вам унутра прво привлачи пажњу и колико се доживљај Ван Гогових дела уживо разликује од онога што видимо на фотографијама, интернету или репродукцијама?

– Међу првим сликама пажњу ми привлачи Ван Гогов „Аутопортрет са сламнатим шеширом“. Најпре уочавам видљиве потезе четкице око лица и шешира. Занимљиво ми је да обилазак почнем његовим аутопортретом, пре него што стигнем до слика по којима га најчешће препознајемо. Репродукције Ван Гогових дела су свуда, на интернету, постерима, корицама књига, мајцама и шољама. Али екран не показује сасвим како боја лежи на платну. Када приђем слици, потези четкице више нису само део репродукције; могу да их видим изблиза, а затим да се одмакнем и сагледам целу слику. И тада Ван Гог накратко престаје да буде Ван Гог. Нема још одсеченог уха, „Звездане ноћи“, генија који није био схваћен и слика продатих за десетине милиона. Испред мене је само човек који је покушавао да научи да слика. И то се види већ у наредним просторијама.

Какве су биле слике које су вас дочекале у том делу музеја?

– Слике су тамне. Смеђе, сиве, земљане. На њима су сељаци, радници, људи чија лица и руке изгледају као да припадају земљи коју обрађују. Ако би неко склонио потпис, тешко да би посетилац погодио да гледа истог човека чије ће жуте и плаве боје једног дана бити довољне да га препознамо. Ту су и „Једачи кромпира“. Петоро људи седи око скромног стола, под светлом лампе. Нема сунцокрета. Нема плавог неба које се ковитла. Нема готово ничега од Ван Гога којег сам понела са собом у музеј. И управо је зато занимљиво стајати пред том сликом.

У ком тренутку сте осетили ту промену, када су тамнији рани радови почели да уступају место светлијим бојама и слободнијим потезима?

– Ван Гог није био чудо од детета које је одмалена знало да ће постати сликар. Пре него што се озбиљно посветио уметности, радио је као трговац уметнинама, покушавао да постане проповедник и једно време живео међу сиромашним рударима у Белгији. Тек око 27. године почео је озбиљно да гради себе као сликара. Како се обилазак наставља, као да неко полако појачава светло… Овај уметник одлази у Париз 1886. године и тада слике почињу да добијају другачији изглед. Сусрет са импресионистима и другим уметницима, новим начинима сликања и јапанским графикама мења и његову палету. Боје постају светлије, потези слободнији. Разлика је толико очигледна да није потребно читати године поред слика да би се схватило да се нешто догодило.

Пише: Јована Миловановић

Фотографија: Приватна архива

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању