Muzeji u koje se ređe ide

Davne pedesete i šezdesete, neko nevino i mirno vreme, neke naivne i nevine ljubavi, moda… sve se vrati kada uđete u „Muzej Vespe“ u Beogradu.

Obavijen zidanom kapijom, u mirnom delu Senjaka, napravljen od istinske ljubavi i pažnje, muzej u vlasništu Vladana Konstantinovića – Vlade Vespe, bogat je kolekcijom ovog italijanskog skutera, od najstarijih do najmlađih, uvek spremnih za putovanja i pokazivanja u različitim evropskim gradovima i različitim „vespa“ skupovima.

Na ulazu u Muzej, radionica, u njoj spremna za izlaganje čeka „vespa“ Novaka Đokovića, oslikana posebnom tehnikom, sa likom našeg najboljeg tenisera na prednjoj strani, inicijalima na ručki u obliku drške reketa i natpisom gem, set, meč na unutrašnjoj strani. Iznad, na postolju za rad još jedna, spremljena za restauraciju. Iza nje vrata, a iza vrata pravo malo bogatstvo koje vraća osećaj mira, izaziva nežnost pri pomisli da su momci u odelima, sa kravatama, aktovkama, baš na ovim motorima vozili ili „muvali“ devojke. A Muzej je nastao voljom prijatelja, njihovom željom da svoje „Pjađo“ modele okupe na jednom mestu i da ih prikažu ljudima kao sećanje na šmekerski Beograd i šmekere u njemu.

– Mi beogradski „vesparoši“ družimo se duže od 50 godina kroz više generacija – objašnjava Vlada Vespa dok pokazuje prve modele omiljenog skutera. Uz osmeh otkriva tajnu „vesparoša“. – Svi smo mi, na neki način, još u mladosti kopirali jedni druge ili imali uzore u starijim generacijama koje su vozile „vespe“. Osnovni razlog, nas iz te generacije, da nabavimo „vespe“ je bio da lakše osvajamo devojke. Jer, čim devojka sedne na „vespu“, ona je poluosvojena – ne negira vlasnik Muzeja da su i drugi motori kao što je popularni „Harli“ bitni, ali „vespa“ je „vespa“ i vozač „vespe“ je šmeker u kraju. Posle niza godina druženja nas beogradskih „vesparoša“ koji smo se i okumili, odlučili smo da osnujemo muzej. S obzirom na to da su neki modeli postali veoma interesantni i pristupačni, žao nam je bilo da se otuđuju. Jedna po jedna, došli smo do četrdeset eksponata.

– Sve su u voznom stanju i restauirane, neke su rađene onako kako je fabrika to propisala, a neke su rađene po našim idejama–nastavlja.– Da su sve rađene po fabričkim propozicijama, imali bismo četrdeset žutih, plavih i zelenih „vespi“. Gledali smo da malo odstupimo od toga da bi kolekcija bila interesantnija. Najstarija „vespa“ je iz 1949. godine.

Nastavak pročitajte u broju 3115.