Давне педесете и шездесете, неко невино и мирно време, неке наивне и невине љубави, мода… све се врати када уђете у „Музеј Веспе“ у Београду.
Обавијен зиданом капијом, у мирном делу Сењака, направљен од истинске љубави и пажње, музеј у власништу Владана Константиновића – Владe Веспе, богат је колекцијом овог италијанског скутера, од најстаријих до најмлађих, увек спремних за путовања и показивања у различитим европским градовима и различитим „веспа“ скуповима.
На улазу у Музеј, радионица, у њој спремна за излагање чека „веспа“ Новака Ђоковића, осликана посебном техником, са ликом нашег најбољег тенисера на предњој страни, иницијалима на ручки у облику дршке рекета и натписом гем, сет, меч на унутрашњој страни. Изнад, на постољу за рад још једна, спремљена за рестаурацију. Иза ње врата, а иза врата право мало богатство које враћа осећај мира, изазива нежност при помисли да су момци у оделима, са краватама, актовкама, баш на овим моторима возили или „мували“ девојке. А Музеј је настао вољом пријатеља, њиховом жељом да своје „Пјађо“ моделе окупе на једном месту и да их прикажу људима као сећање на шмекерски Београд и шмекере у њему.
– Ми београдски „веспароши“ дружимо се дуже од 50 година кроз више генерација – објашњава Влада Веспа док показује прве моделе омиљеног скутера. Уз осмех открива тајну „веспароша“. – Сви смо ми, на неки начин, још у младости копирали једни друге или имали узоре у старијим генерацијама које су возиле „веспе“. Основни разлог, нас из те генерације, да набавимо „веспе“ је био да лакше освајамо девојке. Јер, чим девојка седне на „веспу“, она је полуосвојена – не негира власник Музеја да су и други мотори као што је популарни „Харли“ битни, али „веспа“ је „веспа“ и возач „веспе“ је шмекер у крају. После низа година дружења нас београдских „веспароша“ који смо се и окумили, одлучили смо да оснујемо музеј. С обзиром на то да су неки модели постали веома интересантни и приступачни, жао нам је било да се отуђују. Једна по једна, дошли смо до четрдесет експоната.
– Све су у возном стању и рестауиране, неке су рађене онако како је фабрика то прописала, а неке су рађене по нашим идејама–наставља.– Да су све рађене по фабричким пропозицијама, имали бисмо четрдесет жутих, плавих и зелених „веспи“. Гледали смо да мало одступимо од тога да би колекција била интересантнија. Најстарија „веспа“ је из 1949. године.
Наставак прочитајте у броју 3115.