У Београду и Србији постоји еколико приватних кућа у којима живе потомци славних породица, чувају историју и приповедају је. У једној таквој кући 1912. године тајно је потписан Савез са Бугарском, после Великог рата у њу је смештено Белгијско посланство, у данима борби за слобођење Београда, октобра 1941. године ту је била партизанска болница, а 1967. на истој адреси отворена е и прва дискотека у Београду. Та кућа је у самом центру Београду, ту код Атељеа 212, поред ње пролазите кад идете у позориште, можда је агледате, можда и не, ипак битно је да знате; то је „Дом Јеврема Грујића“, сада музеј у приватном власништву. аграђенa је 1896. године, по пројекту познатог београдског архитекте Милана Капетановића, и прва е зграда коју је Завод за заштиту споменика културе Београда заштитио одмах по оснивању 1961. године. ного је историје само у темељима, а о крову и простору између крова и темеља прича Лазар Шећеровић чији је прарадеда по мајчиној линији, еврем Грујић, био српски политичар, министар и дипломата, секретар Светоандрејске скупштине који е одиграо значајну улогу у смени кнеза Александра Карађорђевића кнезом Милошем Обреновићем и захваљујући коме је изгласан и Први закон о Народној скупштини. Постоји неколико приватних кућа у Београду где још живе потомци старих Срба и Београђана. Поред наше куће „Дом Јеврема Грујића“, ту је и кућа породице Вељковић, која је у Бирчаниновој улици, у чијој је башти чувени Павиљон „Вељковић“, некадашњи музеј а сада Центар за културну деконтаминацију. Једине смо две куће које су више од деценије биле отворене за Дане европске ултурне баштине. Ми смо у септембру 2015. године отворили ову кућу ао први приватни музеј у Србији и ту смо изложили ремекела ајвећих српских сликара, скулптуре, намештај од 16. до 20.века, збирку оружја из Првог и Другог српског устанка, предмете од сребра, порцелана, фајанса, бронзе, одликовања, ретке књиге – говори господин ећеровић поносно показујући по салонима експонате. У овој кући историја дише, са свих зидова вас посматрају преци, славне личности осликане кичицом још славнијих сликара. И управо су ти сликари, савременици предака у садашње време историјска важност потомака. – Међутим, ми нисмо само музеј, ми смо врло активан културни ентар. За ових неколико година имали смо између седамдесет и осамдесет предавања наших најеминентнијих историчара уметности, атим концерте, изложбе, позоришне представе. Организујемо округле толове и специјалне програме за људе са посебним потребама, како за омладину тако и за одрасле. Од прошле године су почели из Председништва Републике да нам шаљу високе ултурне и државне делегације и добили смо комплимент да смо најрепрезентативнији и најинтересентнији ултурни објекат у граду. Почели смо и циклус Великани српског сликарства, имали смо фантастичну изложбу роша Предића у сарадњи са Народним музејом у Панчеву који нам је озајмио велики број слика. Одржали смо изложбу Петра Лубарде, „Невиђени Лубарда“, где су била дела која до ада нису излагана у јавности.
Наставак прочитајте у броју 3117.