Колико пута сте пролазили Сајмом, тамо на граници „Мостара“ и Сарајевске улице, где је сада хотел „Радисон“, и гледали у неугледни стари млин, црне остатке изгорелих цигала, запаљен да би био продат за мале паре?
Тако кажу. Колико сте пута помислили чије је то, зашто га не сруши или не обнови? Гледали сте га са жаљењем, много мањим него они чији је заиста и био. А био је млин породице Вељковић, предратних богаташа који су генерацијама стицали оно што су им као трулој буржоазији, 1945, одузели. Јер, били су на, тада Титовом, озлоглашеном списку десет најугледнијих и најбогатијих породица, које је требало све уништити и „у име народа“ одузети.
Млин су одузели, али кућу Вељковића, ону у Бирчаниновој улици 21, нису. У њу су уселили десетак породица, од ње направили станове и пустили да пропада. Пустили су да пропада историја, изграђена око 1873. године, купљена од стране Стојана Вељковића, 1883, у време када је Славија била за Београд оно што је сада Младеновац или Обреновац, далека периферија. У време када су Вељковићи били визионари, када су учествовали у стварању модерне Србије и Југославије, оне која им се за све то „одужила“. Сада у тој кући живи 81-годишња Катарина Вељковић Бегбедер, преживели потомак и жена која је у тој кући рођена, сведок историје, особа која је основала Удружење „Старе куће Србије“ и припојила га 2008. године Асоцијацији европских историјских кућа.
– Кућу је купио мој прадеда Стојан Вељковић и вероватно је у то доба била грађена за неку амбасаду, јер има мало соба а пуно салона. Сваки спрат има по две собе и две гардеробе, остало су салони. Након поновног уласка у кућу, брат и ја смо је двадесет година реновирали. Прво смо обновили кров јер је прокишњавао, затим унутрашњост. За јавност смо је први пут отворили 2006. године и сада повремено организујемо туре, активни смо и за Ноћ музеја, када има доста посетилаца. Морам признати да децу и младе јако интересује историја Србије која је настајала у овој кући – прича госпођа Катарина, чији је прадеда Стојан Вељковић купио кућу, 1883. године, у салону у коме је чувени паркет мозаик, у то време, а и у данашње врло скуп и редак. На паркету мрље гашених опушака, трагови прошлих времена и прошлих станара.
– Поред наше, биле су у Београду две, можда три куће које су имале такав паркет. Међутим, оне су срушене, а у Музеју примењене уметности налазе се четири квадрата једног од паркета – као да чита мисли зачуђених посетилаца, говори госпођа Катарина. У кући је намештај који је донео њен супруг из Француске, стари је негде ко зна где и код кога, налазила га је на различитим местима.
– Само су ови сточићи, које смо пронашли у Библиотеци „Ђока Видић“, лустери, паркет и турски параван – оригинални, остало је донео мој супруг из Француске. Срећом, успели смо да сачувамо неке документе, писма из 17, 18. и 19. века када су се Турци обраћали кнежевима који су купили данак и имали судску и војну улогу. Била је то врло интересантна преписка која се налази у нашем породичном власништву. Јован наш предак радио је на разграничењу са Турском у време око Првог српског устанка. После устанка и доласка Милоша Обреновића, у Турској је остало шест српских нахија, тако да је он радио на њиховом повратку у Србију – са поносом прича госпођа Вељковић Бегбедер, показујући албум са сликом писама. У дворишту куће врло је живо. Испред некадашњег Музеја Вељковића, сада Центра за културну деконтаминацију, пије се кафа.
Наставак прочитајте у броју 3118.