Muzeji u koje se ređe ide

Koliko puta ste prolazili Sajmom, tamo na granici „Mostara“ i Sarajevske ulice, gde je sada hotel „Radison“, i gledali u neugledni stari mlin, crne ostatke izgorelih cigala, zapaljen da bi bio prodat za male pare?

Tako kažu. Koliko ste puta pomislili čije je to, zašto ga ne sruši ili ne obnovi? Gledali ste ga sa žaljenjem, mnogo manjim nego oni čiji je zaista i bio. A bio je mlin porodice Veljković, predratnih bogataša koji su generacijama sticali ono što su im kao truloj buržoaziji, 1945, oduzeli. Jer, bili su na, tada Titovom, ozloglašenom spisku deset najuglednijih i najbogatijih porodica, koje je trebalo sve uništiti i „u ime naroda“ oduzeti.

Mlin su oduzeli, ali kuću Veljkovića, onu u Birčaninovoj ulici 21, nisu. U nju su uselili desetak porodica, od nje napravili stanove i pustili da propada. Pustili su da propada istorija, izgrađena oko 1873. godine, kupljena od strane Stojana Veljkovića, 1883, u vreme kada je Slavija bila za Beograd ono što je sada Mladenovac ili Obrenovac, daleka periferija. U vreme kada su Veljkovići bili vizionari, kada su učestvovali u stvaranju moderne Srbije i Jugoslavije, one koja im se za sve to „odužila“. Sada u toj kući živi 81-godišnja Katarina Veljković Begbeder, preživeli potomak i žena koja je u toj kući rođena, svedok istorije, osoba koja je osnovala Udruženje „Stare kuće Srbije“ i pripojila ga 2008. godine Asocijaciji evropskih istorijskih kuća.

– Kuću je kupio moj pradeda Stojan Veljković i verovatno je u to doba bila građena za neku ambasadu, jer ima malo soba a puno salona. Svaki sprat ima po dve sobe i dve garderobe, ostalo su saloni. Nakon ponovnog ulaska u kuću, brat i ja smo je dvadeset godina renovirali. Prvo smo obnovili krov jer je prokišnjavao, zatim unutrašnjost. Za javnost smo je prvi put otvorili 2006. godine i sada povremeno organizujemo ture, aktivni smo i za Noć muzeja, kada ima dosta posetilaca. Moram priznati da decu i mlade jako interesuje istorija Srbije koja je nastajala u ovoj kući – priča gospođa Katarina, čiji je pradeda Stojan Veljković kupio kuću, 1883. godine, u salonu u kome je čuveni parket mozaik, u to vreme, a i u današnje vrlo skup i redak. Na parketu mrlje gašenih opušaka, tragovi prošlih vremena i prošlih stanara.

– Pored naše, bile su u Beogradu dve, možda tri kuće koje su imale takav parket. Međutim, one su srušene, a u Muzeju primenjene umetnosti nalaze se četiri kvadrata jednog od parketa – kao da čita misli začuđenih posetilaca, govori gospođa Katarina. U kući je nameštaj koji je doneo njen suprug iz Francuske, stari je negde ko zna gde i kod koga, nalazila ga je na različitim mestima.

– Samo su ovi stočići, koje smo pronašli u Biblioteci „Đoka Vidić“, lusteri, parket i turski paravan – originalni, ostalo je doneo moj suprug iz Francuske. Srećom, uspeli smo da sačuvamo neke dokumente, pisma iz 17, 18. i 19. veka kada su se Turci obraćali kneževima koji su kupili danak i imali sudsku i vojnu ulogu. Bila je to vrlo interesantna prepiska koja se nalazi u našem porodičnom vlasništvu. Jovan naš predak radio je na razgraničenju sa Turskom u vreme oko Prvog srpskog ustanka. Posle ustanka i dolaska Miloša Obrenovića, u Turskoj je ostalo šest srpskih nahija, tako da je on radio na njihovom povratku u Srbiju – sa ponosom priča gospođa Veljković Begbeder, pokazujući album sa slikom pisama. U dvorištu kuće vrlo je živo. Ispred nekadašnjeg Muzeja Veljkovića, sada Centra za kulturnu dekontaminaciju, pije se kafa.

Nastavak pročitajte u broju 3118.