Музеји у које се ређе иде

Осамдесетих, док је историја Југославије била историја дебелих књига из којих се мученички учило, само годину након смрти вољеног доживотног председника Тита, 1981. године отворен је Музеј Бањичког логора.

Звучи злогласно, а такав и јесте. У то доба био је један од најпосећенијих музеја, јер је растућој омладини требало објаснити како се страдало у центру града, где су обављане егзекуције и колико је сурово било бити на „правој“ страни, колико год то сада невероватно звучало. Читаве групе незаинтересованих или мало заинтересованих клинаца пролазило је местом страдања 23. 697 људи, од чега 21.430 мушкараца и 2267 жена, међу којима је било и деце, њих 798. Тада је било важно изостати са часа, прошетати мало по логору, попричати са другарима, нешто необавезно чути и отићи у живот.

Данас… Данас је музеј скоро заборављен. Променом школства и променом уџбеника из историје, изучавањем неких других историјских чињеница и однос према музеју је другачији. Посете су тек спорадичне и појединачне, бар што се тиче становника наше земље, док је интересовање туриста солидно. Мада… Из перспективе одраслог човека све то много озбиљније и теже звучи и изгледа него као кад се долазило у редовима. Од самог уласка у просторије логора подилази језа. Она која обузима цело тело и не напушта вас, не до изласка, него и два дана после. Две женске собе и осамнаест мушких, плус две амбуланте, некада нису биле довољне да приме све оне које су Немци стихијски доводили у зависности од операција на терену. Због тога су доградили и дрвене бараке у дворишту. Од тих двадесет соба за посетиоце је отворена соба у приземљу, са леве стране, зидова до пола зелених, од пола требало би белих али већ одавно попуцалих да се види малтер, пуна дашчаних кревета преко којих су пребачене деке, вунене чарапе, понеки комад гардеробе и испред њих папуче или нешто што би се папучама могло назвази. Прозор замандаљен, на зидовима импровизоване полице, на њима покоја чутурица. Овде се некад живело, преживљавало, бројали су се дани и посматрали они који одлазе и они који се после батинања враћају. Ти који су преживели, они су према речима Андреја Ћорића, водича кроз патњу, и иницирали стварање овог музеја.

– На иницијативу бивших логораша 1969. године, прво је отворена мала меморијална соба. Та идеја се развијала даље и 1981. године донета је одлука да се отвори Музеј. Пар година пре тога био је отворен конкурс и донесено је идејно архитектонско решење музеја које је било доста успешно. Нема много објеката овог типа у целој бившој Југославији, па и у Европи, а све захваљујући Удружењу логораша који су били чланови Комунистичке партије и који су током и после рата направили каријере. Они су имали довољно политичке моћи да издејствују отварање таквог објекта како би обележили и своје и страдање својих другова. То указује, можда, и на једну амбиваленцију тог система, који је са једне стране глорификовао Народноослободилачку борбу, док је са друге стране било потребно сконцентрисати се на политичко поље да би се то обележило на конкретан начин. Овај музеј је имао педагошку функцију, јер су га најчешће посећивали ученици основних и средњих школа. То је била једна врста историјске лекције, да оно што се десило у прошлости, може се десити и у будућности – објашњава Ћирић док шета по невеликом простору музеја.

На зидовима окачене табле са сликама злотвора, именима логораша, плановима изградње, цртежи и аутопортрети, у витринама рукотворине жена по којима се види и сталеж и интересовања. Најтужније од свега везано је, наравно, за децу.
– Деце је било, али не у великом броју. Око десет посто затвореника су биле жене, махом припаднице Покрета отпора, или жене виђенијих припадника тог покрета. Хапшене су да би био извршен психолошки притисак на њихове мужеве. Махом су то биле млађе жене, које нису имале коме да оставе децу па су са њима довођене овде. Било је и случајева трудних жена које су одвођене у породилишта да се породе, па након тога враћане у логор са бебама. Тако да је у логору било и неколико стотина деце са мајкама. У музеју имате лутке крпењаче које су жене правиле од расположивих материјала како би тој деци помогле да превазиђу стрес и страхоте боравка у овом простору – говори водич.

Наставак прочитајте у броју 3114.