Нино Белан се, подсетимо, након каријере са сплитским „Ђаволима“ пре скоро три деценије преселио у Ријеку, окупио тамошњу екипу музичара и започео другу професионалну фазу. Назив његовог новог ријечког бенда управо и потиче од старог италијанског назива за овај град – Фиуме. Међутим, Белан себе декларише као регионалног, а не локалног извођача. Зато је радо виђен и са источне стране Западног Балкана. Након овог београдског наступа, Белан ће се убрзо поново наћи пред овдашњом публиком. – Следи Нови Сад у марту, па ће опет бити Београд, јер ћемо радити један концерт у Дому синдиката и биће још тога, али чуће се – каже овај аутор, који се за читаоце „Илустроване“ осврнуо на своју четири деценије дугу музичку каријеру.
Интересантно је да сте за ваш први бенд у Сплиту одабрали име “Ђаволи” а не “Врагови” како је гласио тамошњи језички норматив?
– Да, дали смо име по обради једне италијанске песме која се у оригиналу зове “Диаволе” и коју смо ми имали на репертоару а вама ће бити интересантно чути да је ту песму први обрадио Ђорђе Марјановић још крајем педесетих или почетком шездесетих година. То у ствари није сатанистичка, него љубавна песма и пева о девојци која је – рекло би се вражија. Он пева: “…јер су ђаволи, ђаволи, ђаволи у њој” и онда кад смо ми то свирали и тражили име за бенд, онда нам је “Ђаволи” зазвучало бомбастично, јер смо хтели свирати музику у стилу педесетих и шездесетих година, а сви бендови оног доба су имали нека бомбастична имена “Битлси”, “Енималси”, “Ролингстонси”, па и “Ђаволи” (смех).
“Ђаволи” су били познати и по слагању гласова, што је у оно време ипак било мало необично?
– Јесу, зато што је то захтевао тај жанр који смо неговали. Тај жанр је јако почивао на вишегласју, на вокалима. А иначе, с обзиром да сам Далматинац, знате и сами да ми имамо традицију клапа и тог вишегласног певања које се изводи на улицама и трговима и то је нама у крви. Дакле, на тај начин сам спојио ту традиционалну далматинску са поп и рок музиком.
Може ли се важа позната песма „Ријека снова“ тумачити и двосмислено, па да се односи и на сам град Ријеку?
– „Ријека снова“ је тросмислена. То је у првом смислу нормална љубавна песма за жену, у дугом смислу је моја ода граду Ријеци који ме је тако лепо примио и где већ живим готово тридесет година, и на крају „Ријека снова“ је моја најдубља метафора за мој властити живот који иде свом циљу, а неке ствари се у међувремену догађају. Дакле то је једно метафоричко описивање властитог живота.
Текст и фотографије Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању