Од своје четрнаесте је писала песме. Изводила их је само за породицу и пријатеље. Све док у деведесетој првој години живота Анђела Алварез није отишла у „Авалон театар“, иконични холивудски ноћни клуб – и одржала свој први концерт.
Њен унук Карлос Хозе Алварез је на крају снимио њене песме и представио их на албуму, уз помоћ глумца и колеге Кубанца који је био и домаћин на Анђелином првом концерту – Ендија Гарсије.
Албум назван једноставно „Анђела Алварез“ изашао је прошле године и номинован за Латино Греми (награда која се додељује музичарима са шпанског и португалског говорног подручја из било ког дела света) у категорији најбољи нови извођач. Тако је са 95 година Алварез постала најстарији добитник музичких награда икада. Награду је поделила са мексичком кантауторком Силваном Естрадом(25).
– Онима који тек треба да остваре своје снове: знајте да иако је живот тежак, увек постоји излаз и да се уз веру и љубав све може постићи – рекла је Алварез у свом говору по пријему награде у Лас Вегасу.
Тешко је и набројати, описати и проценити тежину препрека које је Алварез морала да превазиђе да би оставила траг у музичкој продукцији.
Родом из Камагеја, научила је да свира клавир већ као девојчица, а затим је научила и да извлачи дивне тонове са жица гитаре коју је узела од часних сестара у интернату. Тек тинејџерка, а већ је почела да компонује. Али, одрастала је у предреволуционарној Куби у којој су њен деда и отац сматрали да је нормално да једној девојчици забране да се професионално бави музиком. Она је, међутим, наставила да пише песме. Изводила их је пред својом породицом.
– Када сам била тинејџерка, није било телевизије. Знала сам болере и све песме и музику коју сам чула на радију – сећа се.
Избила је кубанска револуција и довела на власт Фидела Кастра (1926 -2016) и његову Комунистичку партију у наредних шест деценија. Супруг и она су одлучили да напусте Кубу. Прво је требало да Анђела оде са децом. Супругу, прехрамбеном инжењеру у индустрији производње шећера, власт није дозволила да изађе из земље.
Када је стигла на аеродром, службеник јој је рекао да један од пет путника не може да одлети са острва, јер фале неки папири. Испоставило се да баш она није имала све потребне папире. Алварез је тада, како је сама рекла, донела најтежу одлуку у свом животу: послала је своје четворо деце у Сједињене Државе, саме. Најмлађе је имало четири, а најстарије петнаест година. Деца су са Кубе изашла 17. маја 1962, као део операције „Петар Пан“ у којој је више од 14.000 малишана послато у Америку током кубанске револуције од 1960. до 1962. године. Била су смештена у сиротишту у Колораду, све док у августу у Мајами није стигла Анђела и нашла посао с којим је могла да их издржава. Када су се поново окупили, најмлађе дете, девојчица која је једина говорила енглески, питала ју је ко је она. Није могла да препозна своју мајку.
Када је супруг успео да им се придружи, породица се настанила у главном граду Луизијане Батон Ружу. Али живот је наставио да испитује снагу њене вере. Супруг је умро од канцера.
Пише М. Стаматовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању