На ушћу Мораве у Дунав

До шумовитог дела источне Србије, тамо где Велика Морава љуби Дунав, може се на два начина. Лакшим и тежим путем. Али, који год да одаберете, кад дођете докле се колима може, чека вас још који километар пробијања кроз растиње. И ето вас на месту где Велика Мо рава губи самосталност. Одатле као део моћног Дунава наставља даље до Црног мора.

Дакле, ако вас неко превари, па вас ка ушћу пошаље путем од Костолца, преко села Острово, знајте да сте на тежем путу. Чекајте, показаћу вам, само хлеб да узмем, па ме пратите изгово ри уверљиво Сава, па за минут два седе у „голфа” и задими ка свом селу Острову удаљеном пет километара од Костолца.Чим се уђе у село, јасно је да ове зграде нису градили људи с десне стране Дунава. Улице праве, ушо рене, са типичном банатском архи тектуром. Објекти дугачки, ограда зидана, капије високе. Гусака нема да се гегају сокацима, али их је било. И то у великом броју. Свака кућа имала је најмање по стотинак. Биле су симбол села. Трговци перјем овде су били чести гости. Последњи перјари, Сава и Милутин, упокојили су се пре двадесетак година.До пред Други светски рат Острово је било ада у правом смислу те речи. Са свих страна је била вода. Онда су дошли Немци и почели експлоатацију угља у Костолцу. Јаловину су бацали у Дунав и тако направили насип, односно од нека дашњег острва направили полуострво. А онда је на сцену ступила приро да, односно моћна река. Потиснут из главног корита, Дунав је почео све веће количине воде да шаље у рукавац, па је тешући леву обалу главни ток постао некадашњи рукавац, те је тако моћна вода с оне стране ка равници потпуно физички удаљила село од Баната. Али, само физички. Јер, и данас овде је све као у Банату. Добри домаћин и водич испратио нас је до накрај села, показао пут шуме и пожелео срећан пут. После смо видели и зашто нам је била потребна срећа. Ту до мостића имате асфалт, онда скрените лево, па се попните на насип и само право рече, седе у ауто и оде. На насипу два трага од гума, тракто- ри и теренска возила само могу туда. Па пут потраја. Са леве и десне стране растиње, десно се повремено појави Дунав, ту и тамо и по нека викендица. Траје, траје, негде локва пуна воде, негде рупа, повремено обрадујемо мотор кола и другом брзином.Само да не наиђе неко–изговори Жељко, а ја пожелех да нисам то чуо. Јер, ни једног тренутка нисам помис лио шта би било. Односно шта ће да буде ако нам неко наиђе у сусрет. Лево и десно се не може, мимоила жење ни случајно јер је преуско, а до рампе где се силази има попри лично. Неко би морао у рикверц да превали солидан пут.Срећом, прегурасмо сами. Само нам је једна барска корњача прешла пут. Да, прешла, није шала, јер и ми смо возили том брзином. И белоушка згажена ко зна кад је била на путу, и две-три чапље у лету су нам ушле у видокруг и – стигосмо.

Наставак можете прочитати у броју 3102.