У овом, празничном броју “Илустроване”, кроз магични Перу води нас Андреа Кричка (37) економисткиња, тркачица и страствена путница. Она данас ради у логистици за америчку компанију “Ball”, а пре шест година имала је прилику да ради као стјуардеса за Етихад, авио-компанију Уједињених Арапских Емирата, што јој је омогућило да пропутује свет. Њена љубав према откривању нових дестинација води је ка разним изазовима – трчању и планинарењу. Кроз полумаратонске трке, Андреа истражује градове у којима никада пре није била, а Перу је дестинација која је нашу саговорницу дубоко променила и које је заволела на први и сваки наредни поглед.
Путовање у Перу сигурно је само по себи велико узбуђење и доживљај – како је изгледао ваш први сусрет са овом јужноамерчком земљом? Како сте аклиматизовали?
– Притисак у ушима, је био први осећај. Ово није шала – град Куско,у који смо слетели, налази се на 3.400 метара надморске висине. Добро припремљене за то где смо се упутиле са нашом мисијом, другарица и ја смо одлучиле да прескочимо престоницу Лиму, у којој смо на крају само транзитирале. Аклиматизација је јако битна ставка за свакога ко се одлучи да посети Перу. Наравно, кад већ стигнете на други крај света, нећете се зауставити само на Мачу Пикчу, најпознатијој перуанској атракцији, већ ћете се потрудити да што више места обиђете. У том мору фантастичних локација које Перу заправо нуди, Куско као полазна тачка је на најмањој надморској висини и препоручује се да се минимум пар дана ту задржите како бисте се што пре и што боље аклиматизовали, и у предстојећим авантурама што боље и безболније прошли. Најбољи начин да се прилагодите тим великим надморским висинама је да се не излажете јачим физичким напорима, да се хидрирате, да вам оброци буду богати угљеним хидратима уз максимално избегавање алкохола и кофеина.
Поменули сте ми да је успон на чувену Планину седам боја био посебан доживљај?
– Баш тако! За мене дефинитивно незаборавно искуство у Перуу је био управо Виникунка хајк – или успон на Планину седам боја. Сва лепота ове природне атракције некако ипак остаје у сенци физичког напора који је потребно уложити како би се дошло до ње и сјајног осећаја моћи и поноса када ту коначно стигнете. Обишла сам цео свет, али ово су ми најтеже усликане фотографије – а самим тим и најдраже. Да бисте дошли до овог чувеног места – морате се попети на тачку која је на 5.200 метара надморске висине. Успон почиње на месту до кога вас довезе аутобус- трочасовна вожња из Куска толико вијугавим путевима кроз Анде да нисте још ни кренули у успон а већ нисте сасвим своји. Са паркинга потом креће пењање са 4.500 метара надморксе висине и стаза је дужине око 3,5 километара до врха. До врха и назад потребно је око три до четири сата. Али овде кључну улогу – осим неопходне добре физичке кондиције, игра и склоност ка висинској болести. Локални водичи су опремљени ручним боцама кисеоника и у том крају ипак неприкосновеним природним леком против висинске болести- лишћем коке, које мање-више сви ентузијасти на овом успону жваћу успут. Моја препорука је на ову авантуру обавезно кренути са једним од искусним локалних водича, који имају јако корисне савете за туристе и сву неопходну опрему да вам максимално олакшају све потенцијалне њима познате препреке на овом најтежем путу до најлепших слика- како сам га ја прозвала. Иако наизглед кратка, ова стаза је због надморске висине јако изазовна.
Пише Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању