Уз мање помпе и гламура него прошле године, у саудијском граду Џеди доделом награда завршена је смотра покретних слика из целог света. Победник је јапански редитељ Аки Фуџимото са драмом “Изгубљена земља”, првим икада снимљеним филмом на језику народа Рохинџа, убијаним и прогоњеним у Мјанмару. То вече обележила је и додела признања за допринос кинематографији британским глумцима Ентонију Хопкинсу и Идрису Елби као и америчком редитељу Дарену Аронофском
Црвено море Филмски фестивал затворио је своје пето издање прошле седмице свечаном церемонијом доделе признања у Џеди, у Саудијској Арабији, на којој је филм Акија Фуџимота „Изгубљена земља“ освојио награду Златни Јуср за најбољи играни филм. Церемонија је започела доделом почасних награда Ентонију Хопкинсу, Идрису Елби, Дарену Аронофском и саудијској редитељки Ахд Камел („Мој возач и ја“), иначе рођеном Џеданком, док су међу звездама које су присуствовале догађају били и Џони Деп и Шејлин Вудли.
„Изгубљена земља“, први дугометражни играни филм снимљен на језику Рохинџа, прати двоје младих, брата и сестре који беже од прогона у Мјанмару на опасном путовању ка Малезији, где покушавају да се придруже свом ујаку. Поред статуете, Аки је добио и новчани износ од сто хиљада долара. Вреди напоменути да је ово остварење имало премијеру на овогодишњем фестивал у Венецији где је у оквиру програма “Хоризонти” освојило Специјалну награду жирија.
Сребрни Јуср припао је америчко-палестинској редитељки Шерин Дабис за филм „Све што је остало од тебе“, јорданског кандидата за Оскара. Потресна породична драма прати три генерације палестинске породице од 1948. до 2022. обележене расељавањем, које никада не губе наду у повратак у свој дом предака. То је био један од чак три филма у конкуренцији која су се бавила питањем опстанка и идентитета палестинског народа. Примајући награду, Дабис је изјавила да је само постојање филма „чин отпора“ и одржала је ватрени говор посвећен страдању палестинског народ кроз историју а посебно данас. Добила је од публике велики аплауз, а од фестивал 30.000 долара.
Француска глумица Жилијет Бинош представила се као редитељ са првим филмом, документарцем необичног назива “Ин-И: у покрету” где је снимала себе током припрема за једну позоришну представу! Филм јесте експерименталан и необичан, али му свакоако лично не бих дао награду уколико би у конкуренцији било и кенијско дело “Возачица камиона”, као што је то био случај ове године.
Сео Су-Бин освојила је награду за најбољу глумицу у јужнокорејском филму „Свет љубави“, а чланица жирија, украјинска глумица Олга Куриленко, истакла је њену „изузетну дубину која је жири оставила сломљеног срца“. Жорж Кабаз из Либана добио је награду за најбољег глумца у немачко-либанском филму „Јунан“ о сиријском писцу у очају! Филм је такође освојио награду за најбољег редитеља у износу од 10.000 долара, која је припала аутору тог дела, Сиријцу са стаништем у Немачкој Амиру Факиру Елдону.
Сви ови филмови су добри, али мени лично је највише пријао “Тужни и дивни свет” либанског аутора Сирила Ариса коме је припала награда за најбољи сценарио и 10.000 долара. Љубавна прича у, на сваки начин подељеном Либану, и вечито питање – остати или отићи – освојила је и срца чланова жирија који су додали да би овај филм осим уметничке вредности филмског ремек-дела могао да има и велики комерцијални успех у свету јер на леп начин комбинује драму и хумор. Притом, филм је и либански кандидат за Оскара.
Било је још неколико награда међу којима су за “кинематографско достинуће” (ми би рекли за фотографију и камеру), а она је припала “Ноћним звуцима”, делу кинеског аутора Џанга Џонгчена. Награду жирија освојила је саудијска драма “Хиџра” редитељке Шахад Амин, рођене у Џеди, а њој је припала и награда за најбољи саудијски филм. Публика на фестивал је такође гласала за свој омиљени филм, а у том гласању победило је дело “Колоњска вода – мирис мог оца” египатског режисера Мохамеда Сијама.
Ентони Хопкинс
Завршна церемонија Међународног филмског фестивала Црвеног мора обележена је и доделом награде светској филмској звезди Ентонију Хопкинсу, коју је уручила најславнија египатска глумица Јусра. Лауреат је том приликом изјавио: „Дивно је бити међу вама и велика ми је част. Само желим да се захвалим на свему што фестивал пружа и на његовој улози у подршци филмској индустрији… Волим Саудијску Арабију”.
Диве
Туниско-египатска глумица Хенд Сабри и индијска глумица Алија Бат одликоване су на свечаној вечери Златних глобуса, одржаној једне вечери у оквиру Филмског фестивала Црвено море. Овим догађајем обележена је прва званична сарадња саудијског филмског фестивала са организацијом Златних глобуса. Сабри је том приликом добила Награду “Омар Шариф”, која је покренута на Филмском фестивалу у Каиру 2024. године, док је Бат примила новоустановљену награду Хоризонти Златног Глобуса. Међу гостима на догађају били су председник жирија Шон Бејкер, заједно са члановима жирија Олгом Куриленко, Надин Лабаки, Наоми Харис и Ризом Ахмедом, као и Сигорни Вивер, Шејлин Вудли, Идрис Елба, Салман Кан, Едгар Рамирес и Хенри Голдинг.
Будуће звезде
Амерички стручни филмски магазине “Скрин Интернешенал” традиционално сваке године бира “Арапске звезде сутрашњице” и представља их на овом фестивалу. Пет нових филмских талената су: 1. Суданска редитељка Сузана Миргани, која живи и ради у Катару, а имала је светску премијеру свог дугометражног дебитантског филма „Краљица памука“ у оквиру Недеље критике на Венецијанском филмском фестивалу у септембру; 2. Алжирска списатељица, редитељка и продуценткиња Зулика Тахар ове године освојила је награду на фестивалу серија у Кану за своју кратку серију „Сардине“, која је такође приказана на фестивалу Црвено Море; 3. Саудијска глумица Ламар Фаден дебитовала је у филму „Хиџра“, званично, кандидату Саудијске Арабије за Оскара; 4. Палестински играч и сценски извођач Карим Дауд такође први пут наступа на филму, као један од главних глумаца у филму „Палестина 36“. Тренутно ради на новој представи Оливера Фрљића. И на крају, пета будућа звезда је либански глумац Јозеф Акики кога је публика приметила у америчком остварењу Чарлија Кауфмана “Како убити духа” који је такође имао премијеру на овогодишњем Филмском фестивалу у Венецији.
Изгубљена земља
Саосећање света према Рохинџама има рок трајања и, како се медијски циклус помера даље, тако су и пажња и финансијска подршка за једну од најпрогоњенијих мањина на свету почеле да бледе. У тај вакуум заборава ушао је филм јапанског редитеља Акија Фуџимоте „Изгубљена земља“ односно „Хара Ватан“, како гласи његов оригинални назив на језику Рохинџа. Филм прати двоје деце Рохинџа, муслиманске мањинске заједнице из будистичког Мјанмара којој је систематски ускраћивано држављанство и која је била изложена насилном прогону, што је довело до масовног егзодуса.
Филм је проистекао из Фуџимотових дванаест година филмског рада у југоисточној Азији, посебно у Мјанмару, где су Рохинџе вековима живеле пре него што су их власти протерале. Рохинџе су од осамдесетих година прошлог века законски без држављанства и 2017. насилно су протерани из своје домовине током етничког чишћења које је спровела власт Мјанмара.
Фуџимото, који је и сценариста и монтажер филма, рекао је да је свака отворена расправа о Рохинџама који су остали и живели у крајње нехуманим условима била „табу тема“, те да се у почетку уздржавао од рада на филму због „страха да би могао да изгуби и посао и пријатеље у тој земљи“. Међутим, како је пратио извештаје о њиховом прогону, такав став постао је неодржив. „Осећао сам срам што сам игнорисао њихове гласове и носио дубок осећај кривице“, открива он. Управо је та кривица постала покретачка снага филма „Изгубљена земља“.
“Ово је мој трећи филм, али заправо сам планирао да први филм посветим Рохинџама. То је било пре више од 10 година, али у Мјанмару је табу причати о њима, и говорити језик Рохинџа. Могли сте бити ухапшени због тога, па сам тада променио тему и радио на причама за свој први и други филм “Пролаз живота” (2017) и “Поред мора” (2020). Али увек ми је остала велика жал што нисам могао да направим филм о Рохинџама. Тада сам видео геноцид и прогон људи, и осетио сам да на неки начин морам да снимим тај филм. Пошто сам био смештен у Мјанмару, много сам тих прича видео и чуо из прве руке. Један од разлога зашто сам могао да га снимим је и то што сам, након војног пуча у Мјанмару 2021. године, напустио земљу и од тада се нисам враћао. Дакле, ван Мјанмара ми је било лакше да направим филм о овим људима.
Аутентичност филма проистиче из саме глумачке поставе. Фуџимото је ангажовао више од 200 Рохинџа, од којих ниједан није био професионални глумац, а филм је уједно и први који је претежно снимљен на језику Рохинџа. „Рохинџе не могу да комуницирају путем писаног језика јер га немају, па су сва упутства на снимању давана усмено“, рекао је Фуџимото. Упркос томе, и чињеници да редитељ говори искључиво јапански, истакао је да „практично није било никаквих комуникационих проблема“.
Прича прати двоје младих брат и сестру – деветогодишњу девојчицу по имену Сомира и њеног четворогодишњег брата Шафија. Након што напусте свој привремени избеглички дом у Бангладешу како би стигли до Малезије где их чека ујак, трговци људима их напуштају на делу пута кроз Тајланд. Одвојени од одраслих старатеља, они сами настављају пут кроз џунгле и преко река, ослањајући се на помоћ других путника и добродушних локалних становника.
„Приказивање њиховог путовања било је кључно како би се изразила стварност Рохинџа – људи без националности или држављанства“, рекао је Фуџимото. Ово стање бездржављанства није само тема филма, већ и стварност његових главних актера. Рохинџа брат и сестра из стварног живота, Шомира Ријас Удин и Мухамед Шофик Ријас Удин, који тумаче ликове Сомире и Шафија, нису могли да прате Фуџимота у Венецију, Истанбул или Џеду где се на фестивалима филм о њима приказивао. Разлог је сурова и јасна слика њихове судбине: „нису признати као избеглице ни у једној земљи… и остају у крајње несигурном и нестабилном положају“, без пасоша који би им омогућили путовања.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Гети Имиџис