Греси Софкиних предака
Драма „Нечиста крв – грех предака” редитеља Милутина Петровића премијерно је приказан на Летњој позорници Фестивала европског филма Палић. Петровић се обратио публици пред почетак, а екипа филма се поклонила гледаоцима по завршетку пројекције. Филм, који је рађен према мотивима истоименог романа Боре Станковића ( у ствари замишља шта је претходило пишчевом делу и судбини Софке три деценије касније), имаће биоскопску премијеру 24. августа у Београду.
На Палићу је највећи аплауз добио Драган Бјелогрлић (у улози Хаџи Трифуна), а најбоље, незваничне, критике Анђела Јовановић која тумачи Ташану, девојку несрећну и у љубави и у животу. Као највеће адуте филма издвојили бисмо музику, сценографију и костиме који нас очаравају и буквално убацују у средину 19. века, упркос томе што су бројни ликови пребрзо увођени у причу, па је тешко похватати ко је ту коме шта и зашто.
Награде фестивала
„Златни торањ“ за најбољи филм припао је сјајној драми „Најгора особа на свету“ норвешког редитеља Јоакима Трира. Петочлани жири – критичар Клаус Едер (Немачка), глумица Миња Пековић (Србија) и редитељи Јован Арсенић (Немачка), Кристос Никоу (Грчка) и Дарија Онишченко (Украјина), одлучили су да награду за режију доделе турском аутору Фериту Карахану за филм „Чувар брата својега“. Жири је представио и Специјално признање филму „Дневник из Гвантанама“„за глумачку бравуру Тахара Рахима и режију Кевина Мекдоналда због којих смо осетили патњу затвореника у Гвантанаму.“ Међународни критичари (Фипресци) такође су сматрали да је најбољи филм такмичарског програма „Најгора особа на свету“. Већина лауреата Фестивалу, публици и жиријима захвалила се писаним или видео-порукама, јер су или већ отишли са Палића или на њега нису ни дошли.
Публици се, на крају свечане церемоније затварања, уживо обратио Радослав Зеленовић, директор Фестивала који традиционално организује Отворени универзитет из Суботице: „Ми смо увелико у мислима на фестивалу идуће године, и надамо се да ће га бити лакше направити него овогодишњи, а поготову лакше него прошлогодишњи. Било је 130 филмова, 15 програма, 150 гостију, и све оно што чини фестивал. Да ли је могло више? Вероватно. Да ли је могло боље? Верујте ми, није. Имали смо прилике да видимо најновију европску продукцију, британске филмове, три филма са овогодишњег Канског фестивала, фимове из Македоније, Мађарске, и светску премијеру домаћег филма, која је и те како напунила ову позорницу. Наша радост свих ових дана је да смо и ове године успели да, сви они који су били на фестивалу, оду са њега задовољни“.
Драгољуб Љубичић
Мићко ради за Службу
Филмска смотра била је прилика да на њеном затварњу публика погледа и прве две епизоде телевизијске серије „Кљун“ у којој једну од главних улога тумачи Драгољуб Љубичић Мићко. Серија је прошле године снимана управо у Суботици и на Палићу и детективског је жанра. Мићко игра службеника Државне безбедности и то би била улога као свака друга да му није било чудно то што су га у року од само годину дана различити редитељи чак три пута „врбовали“ да почне да ради за Службу. Само на филму, срећом. „Кажу да имам тај поглед човека који је безбедњак“, рекао је Мићко и додао: „Не знам да ли треба да се забринем или да схватим као комплимент“.
Ферит Карахан
Тежак живот Курда
Ферит Карахан (38), турски редитељ курдске народности, говорио је о идеји за свој други дугометражни филм „Чувар брата својега“, о двојици курдских дечака у интернату: „Ишао сам шест година у исти такав интернат. Прво сам 2009. пробао да напишем један драфт сценарија који није био баш добар. Али након тога поново сам пробао 2014, па годину дана касније. У то време је ИСИС доживљавао свој успон, што се негативно одразило по курдски народ. Све то је утицало и на Турску, бомбе су биле свуда. Вратили смо се у деведесете – осећао сам да је исто као тада, док сам ишао у школу. Сели смо и написали ову причу за седам дана”.
Слободан Шијан
Уметност филмске критике
Редитељ Слободан Шијан (74) представио је своју нову књигу „Писци у биоскопу: Књижевна историја наших филмских доживљаја”. Ова антологија доноси избор текстова у којима наши и регионални писци и новинари, неретко из веома личне перспективе, пишу о феномену филма током последњих стотинак година:
– Та књига је сазревала у мени и тражила своју форму такорећи деценијама, откад сам први пут прочитао „Мртви угао” Александра Тишме и остао фасциниран открићем да се о филму може тако писати. У тој новели један депресивни млади човек у послератном добу уђе у биоскоп и гледа неки амерички филм, а Тишма улази у минуциозну анализу свих детаља његовог доживљаја тог филма. То је мени било јако узбудљиво. Онда сам почео, кад читам збирке приповедака, да гледам има ли још нешто слично. Временом се тога прилично накупило. У једном тренутку сам помислио да би било добро направити антологију таквих текстова, јер је то нешто друго од филмске критике и есеја. То је прозно сведочење о животу филма код нас, и о нашем доживљавању филма.
У књизи се налазе текстови: Иве Андрића, Бранислава Нушића, Станислава Винавера, Растка Петровића, Бошка Токина, Милоша Црњанског, Богдана Тирнанића, Александра Петровића, Данила Киша, Дубравке Угрешић и других.
Милена Зупанчич
Хвала што ме нисте заборавили!
Милена Зупанчич (74), добитница почасне награде „Александар Лифка” за допринос регионалној кинематографији, рекла је како је ово признање изненадило:
– Изненадило ме је зато што последњих деценија јако мало снимам филмове, откако смо се овако тужно поделили, и онда човек мисли да су га заборавили. Али сам јако срећна, пошто тренутно радим и у Београду, у позоришту, и супер је што смо опет сви ту на окупу Пре свега ми је јако лепо овде, а знате како кажу у нашим годинама: „Јој, кад бих добила награду за младу перспективну глумицу“! Мило ми је што нисам пала у потпуни заборав, иако ми је мој бивши муж Ратко Полич стално говорио да толико радим да ћу на крају да умрем на сцени.
О сусрету на отварању Фестивала са Александром Берчеком, с којим је својевремено глумила у филму „Дечко који обећава“, словеначка глумица је рекла: „Увек је пријатан сусрет са колегама које ниси дуго, дуго видео, а ми се стварно нисмо дуго видели”.
Награду је Милени уручила Мира Бањац (91), која је свеприсутна на фестивалу, од јутра до сутра. „Велика награда за велику глумицу“, рекла је кратко Мира. Милена јој је узвратила такође топлим речима:
– Велика ми је част што примам ову награду, поготово јер сам је добила из руку Мире Бањац, легенде српског глумишта.
Кристијан Пецолд
Разнежио се
Филмови једног од најзначајнијих европских редитеља данашњице Кристијана Пецолда (60) приказивани су раније на Палићу, а да, како је изјавио медијима, није ни био свестан да овај фестивал постоји. За њега је чуо тек када су га одатле позвали да му кажу за награду.
„Овог јутра сам ишао у малу шетњу по шуми и видео клупе са именима досадашњих добитника ове награде“, казао је немачки редитељ. „Осећао сам се веома меланхолично. Неки нису више међу живима, неки су још увек ту. Онда ми је пришао неко из фестивала и рекао да ће и моје име бити на клупи наредне године, што ме је учинило врло сентименталним”, рекао је аутор у свету награђиваних остварења као што су: „Ундине“, „Барбара“, „Транзит“ или „Духови“.
Александар Берчек
Био је ред
Чувени глумац Александар Берчек (70) одржао је кратак говор захвалности фестивалу који му је уручио награду „Александар Лифка“ за допринос европском филму:
– Хвала што сте ме се сетили. Ред је био, искрено говорећи. И сад ми је много лакше. Награда је у мојим рукама, а онда… фестивал може и да буде отворен.
Текст Срђан ЈОКАНОВИЋ