Виржини Ефира и Тао Окамото тумаче главне ликове у сложеној и дирљивој драми „Изненада“ коју је режирао јапански оскаровац Ријусуке Хамагучи. Њих две су толико добре у својим улогама, редитељке која умире од рака и управнице дома за старе, да су од почетка биле фаворити за ово признање. Импресивно их је било и слушати како глуме на језицима који им нису матерњи
Понекад вам у живот уђе изузетна особа и потпуно неочекивано, неповратно промени начин на који гледате на свет. Исто би се могло рећи и за филм „Изненада“, дирљиву драму о односу који се развија између две жене које брзо схватају да их повезује дубока духовна сродност.
Јапански редитељ Ријусуке Хамагучи гради причу о платонској љубави испуњену надахнутим разговорима о демократији, капитализму и смртности, користећи их као средство за истраживање вечне људске потребе да пронађе смисао у друштву које често делује бесмислено.
Виржини Ефира и Тао Окамото блистају у улогама сложених, топлих и искрених јунакиња чије присуство на екрану осваја гледаоца. Филм „Изненада“ заснован је на истоименој књизи – збирци писама које су размењивале Маоко Мијано, професорка филозофије оболела од карцинома у метастази, и њена колегиница из области антроплогије Махо Исоно, промишљајући о болести, животу и смртности. За потребе француско-јапанске копродукције Хамагучи је радњу преместио у предграђе Париза. Истовремено је преобликовао главне ликове: Виржини Ефира тумачи Мари-Лу, управницу установе за негу старијих и немоћних, док Тао Окамото игра Мари, позоришну редитељку која болује од неизлечивог рака.
У Паризу, Мари-Лу (Ефира) води приватни дом за стара лица и настоји да своје запослене придобије за принципе „Хуманитуд“, релативно новог приступа нези који инсистира на достојанственом односу према штићеницима, без обзира на тешке когнитивне поремећаје од којих пате. Међутим, наилази на отпор са више страна. Управа негодује због већих трошкова које овај метод подразумева, док вредни, али преоптерећени радници сматрају да је његове принципе тешко одржати у свакодневној пракси.
Исцрпљена и разочарана, Мари-Лу једног дана упознаје Мари (Окамото), јапанску редитељку експерименталног позоришта која је позива да погледа њену представу. Провокативни комад непосредно се дотиче рада Мари-Лу и њене жеље да немогуће учини могућим. После представе започињу разговор који се протеже дубоко у ноћ, док се две жене све боље упознају и откривају колико су њихови погледи на живот сродни.
Као и у филму „Повези ме“, Хамагучи користи дуже трајање – више од три сата – како би испричао интимну причу која гледаоцима оставља довољно простора да разумеју његове сложене ликове. За Мари, међутим, ова питања нису само интелектуална тема за разговор. Она болује од неизлечивог карцинома у завршној фази, што значи да је време које ће нове пријатељице провести заједно ограничено. Управо та свест о пролазности даје њиховом односу посебну тежину и емотивну снагу.
Пророчанство са Кустендорфа
Ово је Хамагучијев трећи филм у главној такмичарској селекцији Канског фестивала, после драме „Повези ме“, која је касније освојила Оскара, и остварења „Асака 1&2“. Поред „Повези ме“, наша публика је имала прилику да види Хамагучијеве филмове „Зло не постоји“ и „Точак среће и фантазије“.
Док је Виржини већ пар пута давала интервју за „Илустровану Политику“, Тао Окамото (41) је сасвим нова филмска звезда, раније позната као успешни светски модел. Окамото је манекенску каријеру започела са свега четрнаест година у Јапану, висока је 176 центиметара. Пре две деценије преселила се у Париз где је под именом „Тао“ изградила успешну каријеру и била амбасадор многих козметичких и модних кућа. На филму је дебитовала 2013. године, у холивудском остварењу „Вулверин“, док се тек 2023. вратила у Јапан и тамо кренула да ради као глумица.
Хамагучи је открио да је Окамото била први члан глумачке екипе коју је одабрао након завршетка сценарија. „У почетку нисам могао да се сетим ниједне јапанске глумице која би могла да изнесе Марин сложен и апстрактан дијалог, а притом велики део улоге одигра на француском језику“, рекао је Хамагучи. Када је сазнао да се Окамото вратила у Јапан, позвао ју је на аудицију. „Тао је годинама радила на међународној сцени и енглески је научила као други језик, па сам претпоставио да јој усвајање новог језика неће представљати непремостиву препреку“, објаснио је редитељ.
Међутим, како каже, није га привукла само њена способност да води прилагођавања. „Њена природност у комуникацији изузетно је шармантна, уме да води веома апстрактне разговоре, а истовремено поседује готово дечју ведрину и осмех. Има све што је било потребно за лик Мари.”
Виржини Ефира (49) је још као млада белгијска глумица привукла пажњу својим улогама и талентом. Још пре неколико година, када је на позив Емира Кустурице дошла да буде члан жирија на Кустендорфу и када је њено име тек почело чешће да се појављује у јавности, наш редитељ је окупљеним новинарима поручио: „Видећете, ускоро ће она бити велика звезда“!
Пророчанство је испуњено. Пре три године је освојила награду Цезар као најбоља француска глумица за улогу у филму „Париске успомене“ у режији Алис Винкур. Још пет пута је била номинавана за исто признање. Значи, са Виржини нема промашаја. Играла је код нејавећих европских редитеља као што су Гијом Кане, Жистин Трије, Серж Бозон, Катрин Корсини, Пол Верховен („Она“, „Бенедета“), Јоаким Лафос, Жил Лелуш или Катрин Корсини.
Сада је постала и најбоља глумица Канског фестивала захваљујући главној улози у јапанском филму „Изненада“. Опуштеност, духовитост и шарм њено су најјначе оружје у разговору са новинарима. Никада није играла улогу филмске звезде у приватном животу. Рођена 1977. године у бриселској општини Шарбек, као ћерка лекарског пара, каријеру је започела на белгијској телевизији, да би почетком двехиљадитих постала једно од заштитних лица популарног музичког такмичења „Нова звезда“ на француској телевизији М6.
Прелазак са малих на велика платна догодио се постепено и без великих ломова. Након неколико романтичних комедија уследила је запажена главна улога у филму „У кревету са Викторијом“ редитељке Жистин Трије 2016. године, а затим и дуг успон ка садашњим висинама. Са редитељем и глумцем Мабруком ел Мекријем има ћерку Али (13) док је са садашњим партнером, познатим француским глумцем Нилсом Шнајдером пре три година добила сина Нилса Млађег. Када га је родила имала је 46 година. Мајчинство није успорило њен темпо у послу.
Виржини и Тао биле су спремен за причу.
Посветити пажњу другима
Виржини, рекли сте да је веома тешко снимити филм о доброти попут овог у коме сада играте. Зашто је то тако и да ли је данас тешко бити добар човек?
– Ми смо глумице, нисмо гуруи па нисам сигурна да умем да дајем такве дефиниције и објашњења, али мислим да сви људи трагају за истом ствари – за повезаношћу, за везом са другим људима. То нам је потребно јер смо, на крају крајева, сами на овом свету. Желимо да пружимо руку једни другима, да успоставимо контакт. Међутим, у нама не постоји само доброта. Ту је и свет у којем живимо. Систем у којем функционишемо подстиче индивидуализам, стално нас усмерава на нас саме, на наше циљеве, на наш пут и немамо времена за друге. Филм то веома добро показује. На неки начин, сви смо гориво тог система који нас троши и исцрпљује. У таквим околностима није лако бити пажљив према другима. А управо је то, по мом мишљењу, суштина доброте – да заиста обратите пажњу на другог човека, да га саслушате. У филму се помиње концепт Хуманитуд, који полази од једноставне идеје: погледајте другога. То звучи очигледно, али колико људи заиста видимо? Понекад је довољно да некоме покажете да га видите, да потврдите његово постојање, да вас занима оно што говори. Данас често разговор претварамо у надметање: ја имам своје мишљење, ви своје, па се питамо ко је у праву. То није разговор. Разговор подразумева да саслушате другога и да будете спремни да нешто научите или разумете из његове перспективе. Морамо да живимо у свету моћи, новца и свих тих сила које нас окружују, али и да пронађемо начин да сачувамо људскост.
Делите ли нека од размишљања о капитализму која чујемо у филму?
Виржини: Како бих то објаснила… Пре свега, постоје ствари које нису питање мишљења, већ чињеница. Данас живимо у времену у којем се мишљења и чињенице често мешају. За мене је веома важан појам „спољашњег света“, онога што долази изван нас самих. Што се мене тиче, моји идеали се у великој мери поклапају са идејама које филм заступа. Међутим, друго је питање да ли у себи имам довољно снаге и доследности да те идеале свакодневно спроводим у дело. Волела бих да верујем да имам, али нисам потпуно сигурна.
Најбоље у нама
Можете ли из свог угла да кажете нешто више о томе како Ријусуке Хамагучи ради са глумцима?
Тао: Ја сам била међу првим члановима глумачке екипе који су се прикључили пројекту. Пробе су почеле још у октобру 2024. године. Готово сваког другог дана одлазила сам у продукцијску канцеларију где смо сатима читали сценарио. Хамагучи је од нас тражио да текст изговарамо готово без емоција, као да читамо бројеве. Чим би нека емоција почела да излази на површину, зауставио би нас и рекао да је задржимо за снимање. То је било веома необично, али се показало изузетно ефикасним. Када исти текст прочитате безброј пута, он постане део вас. Више не размишљате о томе да ли ћете заборавити реплику, чак и када је реч о веома дугим и захтевним дијалозима.
Онда страх нестане?
Тао: Тада као глумац постајете много слободнији. На сету нам је давао велику слободу. Његове сцене често трају и по двадесет минута. Крећемо од почетка, а ако неко погреши реплику, морамо све изнова. Он не жели да сними „сцену“, већ стваран животни тренутак. То је оно по чему је његов рад заиста јединствен. Посебно ми је драго што се моја блискост са Виржини Ефиром тако јасно пренела на екран. Међу нама су постојали поверење и блискост који су превазилазили културне и језичке разлике. Тај осећај је био присутан и када камере нису радиле, па ми је драго што се у филму тако јасно види хемија између наших ликова.
Виржини: Хамагучи не даје уобичајена глумачка упутства. Ретко ће вам прићи после сцене и рећи: „Уради ово мало другачије“ или „Буди емотивнија“. Његова режија је много суптилнија, готово загонетна. Мени је, рецимо, рекао: „Имам утисак да још тражиш начин да тумачиш текст. Немој да користиш текст као алатку, уђи у њега“. То су упутства која даје. Не говори вам шта да осећате, већ вас усмерава да пронађете своје место унутар текста. Када то успете, више не размишљате о намери, о томе да ли треба да произведете одређени ефекат или емоцију. Једноставно сте унутар ситуације. Тада више није питање да ли је глума добра или лоша. Важно је само да будете потпуно присутни. А Хамагучи има невероватно уво за то. Заиста мислим да поседује неку додатну способност, као да може да завири у човека и препозна оно најистинитије у њему. Мислим да нас је бирао управо због тога. Знао је да ћемо успоставити везу, да ћемо моћи да се повежемо једни са другима. И не односи се то само на главне глумце. Чак и када неко има само једну реплику или проведе свега дан или два на снимању, Хамагучи му посвећује време.
Он у људима тражи њихов најбољи део?
Виржини: Управо тако. Сећам се једног статисте који је имао само једну реченицу. Када сам га чула како је изговара, помислила сам да звучи веома лоше. Чак сам била забринута да ће Хамагучи то приметити. Међутим, он му је пришао, разговарао с њим, објаснио му ситуацију и посветио му пажњу. Тада сам схватила да Хамагучи не види само резултат. Он види човека. Посвећује му пажњу, узима га озбиљно и даје му осећај да је важан. Ја сам у том тренутку била много циничнија од њега. Али управо у томе је његова хуманост. Верује људима, верује да могу да напредују и да пруже више него што се на први поглед чини. Можда управо због таквог поверења и ми остали на тренутак добијемо више вере у људе.
Виржини је чудо!
Како данас говорите јапански односно француски?
Виржини: Боље него енглески (смех)! Нећу сада да причам јапански пред вама. Када сам добила сценарио и схватила да морам да научим јапански, помислила сам да ће то бити огроман изазов. У неким филмовима можете да се снађете уз разне трикове, али овде то није долазило у обзир. Имала сам свега два месеца, а Хамагучи ми је потпуно озбиљно рекао: „Желим да научиш јапански.“ Наравно, помислила сам да је то готово немогуће. Али, кренула сам од почетка. Научила сам да читам јапанско писмо, односно једно од три јапанска писма, и то ми је одузело много времена. Затим сам радила на разумевању сваке речи, сваког значења, свега што изговарам. Много су ми помогли снимци које су за мене направили Тао и Хамагучи. Слушала сам њихове гласове како изговарају реплике, прво полако, па брже, и тако сам постепено почела да разумем не само језик већ и емоције које он носи. Јапанска култура је много суздржанија од наше. Емоције се изражавају другачије, често много дискретније. Морала сам и то да научим. Да ли је резултат био добар? Не знам. Али, Хамагучи је био мој учитељ. Ако је он био задовољан, онда сам и ја задовољна. У сваком случају, иза свега стоји огроман рад.
Тао: Немам изговор, јер сам имала много више времена да учим француски него она јапански. Живела сам у Паризу док сам била дете, а француски и енглески ипак деле одређене сличности. Многе речи звуче познато, граматичке структуре су понекад блиске, па макар интуитивно можете да осетите где се реченица завршава или како интонација функционише. Али, за Виржини је ситуација била потпуно другачија. Да сам била на њеном месту, не бих ни знала где једна реч почиње, а где се завршава. Већ само због тога њен подухват је заиста импресиван. Притом, јапански који говори у филму није лак ни за Јапанце. Говори о сложеним темама попут капитализма, филозофије и друштва, врло академским језиком. Мислим да ће многи гледаоци остати запањени када чују колико је добро савладала јапански.
Важно је да смо живели
Шта вас је прво привукло овој причи?
Тао: Када сам прочитала сценарио, имала сам осећај да читам о себи. То је нешто што се глумцу не догађа сваке године, па чак ни сваких пет година. Био је то веома редак осећај. Све што је било написано деловало ми је као да долази директно из мог начина размишљања. Чак и део који се бави капитализмом био ми је веома близак, јер сам и сама еколошка активисткиња и тим питањима се бавим свакодневно. Наравно да је рад са Хамагучијем деловао као остварење сна, готово нестварно, али од самог почетка имала сам снажан осећај да управо ја треба да будем део ове приче. Када гледам своје улоге, обично не могу да одолим да их не анализирам и не тражим грешке. Овога пута било је другачије. Могла сам да посматрам Мари готово са стране, толико да сам заборавила да сам је управо ја играла. Успела сам да филм доживим као целовито уметничко дело.
Виржини: Код мене је било слично. Сећам се да сам током читања сценарија доживела готово неку врсту просветљења. Чула сам сопствени глас у тој причи. У том тренутку још нисам знала да ли ћу прихватити улогу, али ме је изненадило колико ме је сценарио дубоко дирнуо. Посебно зато што полази од идеја које су наизглед теоријске, филозофске или чак техничке. Међутим, Хамагучи има ретку способност да тим идејама удахне живот. Код њега су разговор, однос међу људима и размена мисли нешто веома конкретно, готово физичко. Комуникација постаје радња. Док сам читала сценарио, нисам размишљала као глумица која тражи нову улогу. Имала сам осећај да морам да проживим то искуство. Знала сам да треба да будем део тог филма.
Како вас је ово филмско искуство променило?
Тао: За мене је филм био потврда да још увек имамо разлога за наду. Неко ми је раније рекао да му је филм променио поглед на свет. Код мене није било баш тако. Пре бих рекла да је повезао неке мисли и сумње које сам већ носила у себи. Данас је веома тешко сачувати наду у свету који пролази кроз толико криза. Зато се надам да ће и други људи, гледајући филм, пронаћи исти осећај охрабрења.
Виржини: Мислим да ће ми бити потребно још времена да у потпуности разумем шта је овај филм оставио у мени. Али, оно што осећам јесте потреба да више слушам и будем присутна. Често, чак и на догађајима попут овог, сви нешто траже од вас, сви вас негде гурају, усмеравају према неком циљу. Овај филм ме је подсетио на нешто веома једноставно: важније је путовање од одредишта. Ако сте истински присутни у садашњем тренутку, ако успете да пронађете смисао у ономе што живите управо сада, онда ће све што долази после доћи на своје место. Можда то неће бити успех какав сте замишљали, можда неће бити оно што сте очекивали, али то више није најважније. Важно је да сте заиста живели. А управо то данас осећам много снажније него раније.
Пише Срђан Јокановић