Није лако свакодневно инспирисати и мотивисати младе умове да се образују, развијају и постану самостални и одговорни људи. Борко Петровић то врло успешно ради већ годинама, и каже да је срећан човек јер свакога дана иде на посао који воли, и који сматра својом мисијом, а не обавезом. Ђацима је на најбољи начин пренео оно што је Ал Паћино још давно у филму „Свака Божја недеља“ говорио својим рагби играчима пред велику утакмицу: „Живот је игра у којој се побеђује центиметар по центиметар“. Борко је то сумирао тако што ученицима говори да свет постаје боље место када се сваког дана уради по једно добро дело.
Запослени сте као наставник енглеског језика у гимназији у Параћину. Како је дошло до пријаве за такмичење у Њу Делхију, да ли сте се сами пријавили или су вас колеге номиновале?
– Прича о томе је почела још 2017. године када ме је неко из колектива пријавио за конкурс „Најбољи едукатори Србије“, како се то тада звало, у организацији Удружења „Живојин Мишић“. Нисам ни знао да сам номинован, док ме путем мејла нису обавестили. Те године сам изабран за једног од најбољих едукатора у нашој земљи. Две године касније су ме замолили да представљам то удружење на такмичењу које се одржавало у Србији „Global Teacher Prize“, а које је требало да ме квалификује за даља такмичења. Пандемија ме је спречила у томе али сам 2022. добио другу шансу кроз другу организацију чији сам такође члан – Асоцијација најбољих наставника са простора бивше Југославије. Они су ме такође одабрали као једног од својих најбољих да одем на „Global Teacher Award“, такмичење које се одржавало у Њу Делхију.
Рекли сте ми да је такмичење имало и део у ком сте слушали наставу у школама у Њу Делхију. Шта сте ви лично приметили као ману, а шта као предност њиховог образовног система?
– Обилазили смо школе у Индији, одлазили смо и у приватне и у државне школе, основне и средње, гледали смо њихову наставу, али смо имали прилике да презентујемо и наше методе које користимо у настави са децом. Упоређивали смо наше и њихове системе. Они са децом раде слично британском наставном систему. Допала ми се култура у којој се наставник поштује, деца устају када наставник улази на час и дисциплина је челична. С друге стране, та традиционалност је у неку руку и мана јер изостаје један важан део – нема простора да се чује мишљење ученика. Неке од мојих старијих колега са носталгијом гледају на то време у коме је дисциплина у школи била чврста, али ја не бих волео да мој час тако изгледа. Не бих волео да моји ђаци ћуте, да не могу да чујем шта мисле и осећају.
Пише: Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању