Ја не знам ко сам, самоуверено нам је одговорио Живојин Жика Петровић (51) на питање како да га представимо, јер ни на крају разговора није нам било јасно шта је тачно његово занимање.
– И моја жена ме свако јутро пита који Жика ћу бити тог дана, а ја, пре него што изађем, кажем јој: “Јавићу ти касније“!
Заљубљеник у знање и науку, сналажљив са електроником, упућен у кибернетику и тајне свемира, вешт са лемилицама, пажљив према својим запосленима, иноватор брзих рефлекса, воли да ризикује и руши стереотипе и све ради за своју душу. Жикина душа је, закључујемо, тајна његовог успеха. Већ једну деценију је на челу Српске научне Телевизије која се последњих година одазива на име „Brainz TV”.
Око себе окупља младе научнике, студенте и генијалце, истраживаче попут њега, професоре и академике, и сви заједно стварају један од најлепших, најпаметнијих и најузбудљивијих телевизијских програма код нас. Мукотрпан рад без радног времена екипи те телевизије недавно је донео и Светосавску награду на иницијативу Министарства науке.
– Први пут је неко из државе видео шта раде „они лудаци“ на научној телевизији и то вредновао – духовито и скромно примећује Петровић.
А онда, поред свих тих успеха и ордења, након година проведених у, углавном, бескорисном повлачењу за рукав политичара, привредника и новинара, како би им скренуо пажњу на наше младе научнике који освајају награде по свету, Живојин Петровић је добио сву тражену пажњу, али другим поводом. Његова нова књига са историјском тематиком „До виђења“, о којој смо опширно писали у прошлом броју „Илустроване Политике“, постала је хит међу читаоцима. Јунакиња те приче је „баба Драга (Митрићевић)“. Прво, друго, треће… издање и стигосмо до броја девет.
Боље од „бабе“
Сви су запањени невероватним животом те „бабе“, како су тридесетих година прошлог века називали Београђани своју комшиницу-милијардерку, чије убиство никада није решено. Али, животна и пословна путања аутора те књиге није ништа мање очаравајућа. С једном разликом: супротно од „бабиног“, Петровићев живот зрачи оптимизмом и позитивном енергијом. Отпочео га је у породици машинског инжењера и лекарке чији су даљи сродници били доктори наука, поред осталих браћа Бранко и Драган Лаловић, обојица светски признати стручњаци у области соларне енергије, физике и генетике.
И шта би друго биле играчке детету у таквој породици него машине разних облика и намена.
– Ујак Драган ми је поклонио жицу за лемљење у основној школи када сам први пут осетио мирис топљеног калаја и од тада не престајем да исту ствар растурам па састављам – каже Живојин. – Склапао сам транзисторе, микрофоне, звучнике, учествовао на такмичењима, био радио-аматер, прави залуђеник за електронику. Са петнаест година комшијама сам поправљао све могуће апарате и добијао такав џепараца да не само да никада више нисам родитељима тражио новац, већ сам ја њима помагао и давао. Жмурећи сам знао да поправљам телевизор „ЕИ Ниш спектар колор 75“.
Као од шале је полагао предмете у средњој електротехничкој школи „Никола Тесла“ и једва чекао да наврши 18 година како би могао да испуни велику жељу и отвори сервис за поправку електричних уређаја.
– Трећег септембра, на мој рођендан, тачно у подне ми је издата дозвола за рад коју сам чекао годину и по дана откако сам предао захтев. Али, нису могли да ми је одобре док не постанем пунолетан. Целе ноћи сам будан чекао то јутро да сване. Нисам ишао ни у школу, а сутрадан сам частио цео разред. Отац и мајка се крстили док су ме гледали онако узбуђеног, не схватајући да је тог дана кренула моја лична револуција. Отворио сам сервис за поправку техничких апарата.
Увек први
Девет пута се Живојин престројавао и мењао послове.
– То је суштина опстанка у бизнису, да не зацртате један исти посао и ударате главом у зид и када не иде, већ да се прилагодите новим околностима. Та флексибилност и лакоћа промене ме је одржала. Шта бих данас радио са сервисом? Нико више не поправља апарате, то раде роботи.
Петровић је отворио прву школу за рачунаре, прву мењачницу и прву приватну поштанску доставу у Београду. Увек пре конкуренције, покренуо је и два прва, врхунска, часописа посвећена технолошким новитетима која су се лепо продавала. Отворио је родавницу рачунара, имао маркетиншку агенцију са клијентима звучних имена, био први продавац пејџера у Србији…
– Још 2003. промовисао сам електронско пословање, а сада, када ме зову да гостујем на конференцији на ту тему, ја им кажем да сам о томе писао књиге још пре готово две деценије, да ме то више не интересује и да се сада бавим свемиром! Моја пословна линија је имала амплитуде горе-доле, али је важно да је увек ишла навише. Судбину послова не можете да предвидите, али можете да их радите срцем. Ако не размишљате о парама, успех ће доћи. Моја породица није била богата, у комунизму је мало ко то био, али мени новац никада није био најважнији, а увек сам га имао. Размишљање о њему као циљу одвући ће вас од посла који треба да урадите квалитетно и оставите нешто вредно за собом. А само вредност и квалитет доносе новац.
Жика је увек био себи газда, а како је успех све више успевао, почео је да запошљава сараднике. У једном тренутку „помахнитале“ продаје, имао је седам секретарица које су одговарале на телефонске позиве. А онда је схватио да му је потребно још формалног образовања и наставио је тамо где је стао после матуре. Уз предавања Љубомира Маџара, Данијела Цветићанина и других реномираних професора постао је дипломирани менаџер и – пријатељ са својим професорима. Пријатељска атмосфера на пословима које је радио била је суштина његовог управниковања.
– Ако сте власник фирме морате да будете обучени да не уносите емоције у посао више него што треба. Ако то учините, што се често код нас дешава, заслепи вас, па долазоте у ситуацију да кажете „ова радња је моја беба, биће она добро, само да издржим још који месец“. Више не размишљате рационално и ваш посао креће низбрдо. То правило се тешко учи. Човек се рађа са том способношћу, али мора знањем да се надогради и уобличи. Кључ је у балансу емоција и разума. То је борба у телу и мозгу, страшна борба. Читањем, учењем, анализом, дискусијом долази се до најбољег резултата, до прављења мозаика будућих догађаја. Много мора да се чита и проучава сваког дана. У будућност треба гледати двогледом, а не дигитроном.
Свануло им
Може да се гледа и кроз телевизијску камеру, што Петровић чини већ више од десет година, откако је 2010. око себе окупио много младих и паметних студената и научника са идејом да заједно попуњавају пријаве на конкурсе за научне пројекте, јер они сами то нису умели да ураде – да саставе структуру пројекта, буџет и слично. Жика је у томе већ био мајстор.
– Када сам видео да то наше окупљање даје плод, помислио сам да треба некако да у јавности представимо те младе људе, њихове идеје и проналске. Кренуо сам да лобирам по новинама да се објави неки текст о младој особи која је на такмичењу из неке научне дисциплине освојила неку награду. Нисам успевао да објасним медијима да су млади научници важнији од младих старлета. Научник једва добије један стубац у новинама, а старлета две стране.
Живојин и другари покренули су зато телевизију, без новца, са његовом кућном камером, једним каблом и умешним прстима којима су сами повезали и направили опрему за снимање и монтирање. Уселили су се у један стан од 60 квадрата, на 15. спрату једне зграде у Београду и ту почели да снимају емисије. Без новца и хонорара, са много елена и радозналости.
Пријавили су се као научна телевизија и били ослобођени од пореза. Ако неко мисли да им је тада свануло – није! Шта мислите зашто од готово триста телевизијских канала код РРА има само један регистрован као научни? Петровић је решио да не чека новац од државе, већ да скочи у неизвесност.
– Помоћ нисмо дочекали, јер није било важно да се прича о генијалцима, њиховим успесима и менторима. Увек је било нешто прече. Ноћивао сам у министарствима, само што нисам камповао тамо, али није вредело. Нисам био довољно видљив и важан, јер се за оно што сам тражио резултати виде за 10 или 20 година. У једном моменту ми је понестало снаге и енергије, превише разочарања је било и у тренутку када сам мислио да дигнем руке од свега, добијем позив од компаније „Јунајтед Медија“ који кажу да дуго прате то што радим и да би волели да такву телевизију имају у својој понуди. Као гром из ведра неба. Нисам очекивао да ће ме странци приметити. Купили смо бољу опрему, добили могућност да правимо више програма и не бринемо за струју, кирију, воду, превоз…
Српска Научна телевизија постала је „Brainz TV”, али не зато што су то странци тражили, већ зато што је Живојин сматрао да нови власници треба да помогну нашим младим научницима да се представе у великом свету, а то је много лакше и разумљивије уколико се смисли нешто лако и памтљиво. ТВ Паметњаковићи – рецимо да би тако могло да се преведе – кренули су у свет.
– Желимо да нас Европа прати, наука нема границе, али ми имамо национални идентитет, јер причамо о нашим генијалцима, о њиховим професорима, школама које су завршили, простору на коме живе и одрастају. Они су најлепша политика Србије. Највећи успех је када нас родитељи позову када кажу да је њихово дете добило стипендију и отишло на пријем код градоначелника после појављивања на телевизији.
Десетак запослених и много више сарадника праве програм телевизије и бележе све успехе наших младих генијалаца. Живојин често ускаче као млади репортер-сарадник, када нема слободних колега:
– Чујем тако да су у Нишу два брата близанца освојила награду из физике. Узмем камеру, седнем у кола и правац Ниш. Позивам их да сиђу испред зграде, одем у парк са њима, снимим их и монтирам филм од 30 секунди који је њима променио живот.
Заиста је мајсторски осмишљен и монтиран тај кратки филм који на најбољи начин осликава телевизијску филозофију Живојина Петровића – једноставно, занимљиво, паметно, наука која не „смара“, већ је врло „кул“.
– Не трудимо се да ми мењамо младе већ да млади мењају нас. Не можете им забранити да користе паметне мобилне телефоне, али можете да почнете и ви да их користите на прави начин.
Иако је директор телевизије, Петровић размишља и о неким пословима везаним за истраживање свемира, нано-медицину, али и излазак две нове књиге. „Све сам то ја“, каже он!
– Занима ме знање у свим областима. Стичем га и данас. Осам сати дневно читам и опет касним. Жена и ћерке су дигле руке од мене, мада се према мени понашају као да сам сасвим нормалан. Имам своју радну собу у чијем једном ћошку са алатима влада џумбус, а по џумбусу се мајстори познају. Ка њих три не дирам, оне не дирају мене. Ћерке Ела (21) и Ива (19) су адолесценткиње. Док сам писао ону књигу о баба Драги свима сам говорио о њој и покушао да их заинтересујем, а старија ћерка ми у једном тренутку каже „доста бре више са том бабускером“! Када је књига постала хит почеле су да питају „како наша бакица, како се продаје“.
Пише Срђан ЈОКАНОВИЋ