У Кикинди, већ 54 године на истом месту, налази се фризерски салон Миодрага Милета Стојкова, напознатијег берберина у овом граду. Измештен мало из центра, али врло добро познат мештанима, овај салон ради двократно, како и доликује традицији његове бранше. Долазимо пола сата пре почетка поподневне смене, а већ је приличан ред пред вратима његове радње. Већина оних што чекају, ту су да их он ошиша, али има и оних који би да се обрију, други би можда само да одиграју с неком од муштерија партију шаха, трећи би да пренесу нови градски трач…
Откључава искусни мајстор Миле брзим покретима младића, иако је превалио седамдесету, а једна од млађих муштерија добаци вицкасто: „Извол’те у салону“. Док качимо капуте, угледасмо шаховски таблу с поређаним фигурама, спремним за партију. Ентеријер код мајстор Милета је скоро исти као што је био и на почетку његове каријере, то јест управо онакав какав старије генерације памте из свог детињства, а млађе знају из ТВ серије “Врућ ветар”. Зато премотавамо серију, то јест филм, и враћамо се с домаћином у лепшу прошлост. Почиње казивање мајстор Миле, показујући успут првој муштерији да седне на „обраду”.
– Већ 14 година сам званично у пензији. Али помислио сам: шта да седим кући кад ми је лепше с људима? Сад одрађујем радни век за другу пензију – каже осмехујући се, све време штрицкајући маказама муштерију, па додаје: – Више од пола века сам овде, на истом месту, у кирији. Има много локала у граду, могао сам досад да будем и у центру, али то ме не занима. Ионако све градске новости врло брзо дођу до мене, – каже брица, додајући: – Раније су се новости чуле на бунару и код бербера, а сад нешто мало има на интернету, али је и даље главно код бербера, а бунара, као што знамо, одавно нема.
Кад смо већ код прошлости, ред је да чујемо од брице и како је све то код њега почело.
– Пре се за берберина ишло у озбиљну школу, а не као данас на курс од четири месеца, каже помало резигнирано мајстор Миле. – Питају ме некад зашто не држим ђаке на обуци, а ја им кажем: како кад не постоји права школа? Раније је сваки мајстор било којег заната узимао по једног ученика. Школа траје 2-3 године и онда тај ученик годину дана ради с мајстором док се не научи послу. Ал` не научи све! Прво постане калфа. Онда се узме ученик и он од тог калфе учи занат, а мајстор кад има времена учи и ученика и калфу. А данас би било да ја њега учим пет месеци и да напишем да је урадио праксу и да он оде. Треба да иде по правом редоследу, а не скраћено. Сад ни нема оне некадашње Школе ученика у привреди која је обучавала ђаке за многе занате.
– А и папирологија за отварање радње у бившој држави била је мање компликована, је ли тако брицо? – добацује један од „чекача” на ред.
– Тако је – узвраћа мајстор Миле. – Кад сам ја завршио занат, одмах сам отишао у армију, нисам тад имао ни 18 година. Једва сам „ухватио” килажу да одем у војску, а кад сам одслужио, одмах сам отворио радњу. Нисам хтео да будем берберин у државној фирми, него сам хтео приватно да радим. И одем ја с дипломом у општину и кажем им: „Ево диплома, нашао сам локал, средио га и хоћу да отворим приватну радњу”. Те 1972. то није било толико често и онај службеник у општини ме пита: „Знаш ли ти да радиш?”. Ја му одговорим: „Па, да не знам, не бих ни отварао радњу!”. И није прошло 10-15 минута, он издиктира решење секретарици, уручи ми га и каже ми: „Иди сад и ради!”. Ја му одговорим да би требало они из општине да прво дођу и да виде моју радњу, да ли је у реду. Он ми одговори да идем и радим и да не бринем кад ће они доћи. И ја стварно одем и очекујем да ће неко из општине доћи да званично „отвори” радњу, то јест да верификује. Међутим, прође десет година, нико није дошао да види да ли ја продајем аутомобиле или шишам! И мислим да тако и треба. Мене је мој рад препоручивао. А сад, кад би неко хтео да отвори радњу – траже му да има и ово и оно. Ја да се нешто питам рекао бих да ко год хоће да нешто отвори од занатских радњи – нека слободно отвори. Па ако, рецимо, држиш пекару, а поред тебе има још 10 пекара, и те како ћеш водити рачуна и о хигијени и о осталим стварима, како би био бољи од конкуренције. Муштерије би ту правиле селекцију! А овако те бирокртатија у старту убије у појам, јер ти за прибављање разноразних дозвола оде брдо пара, па још ако ти не крене посао – ти си готов. Старе занатлије који су били код нас – отишли су у иностранство, а ови млади пре затворе, него што и отворе радњу – каже мајстор Миодраг, не без носталгије у гласу и додаје још података везаних за властите почетке.
Пише Немања Савић
Фотографије Драган Батинић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању