„Ако вам то толико значи, онда, извините.”
Извињење вечито намргођеног медијског могула Логана Роја својој деци у другој епизоди четврте сезоне популарне серије „Наследници” мајсторски је курс о томе како се не треба извинити.
У Логановом случају, извињење је тешко јер он је попут Шекспировог краља Лира, окрутан и себичан без оног последњег чина у ком се мења и почиње да уважава истинске вредности. Понекад и нама, као и њему, извињења застану у грлу као кост, или их исказујемо на погрешан начин. Чак и добронамерна извињења понекад не умемо да изговоримо топлим гласом, те немају (никакав) значај. Сетимо се шта је рекао чувени амерички педагог Ренди Пауш: „Добро извињење је као антибиотик. Лоше извињење је као трљање соли у рану.”
Иако не постоји формула за добро извињење, постоје одређени фактори, према истраживањима, који га чине ефикасним, укључујући речи „Жао ми је“ или „Извињавам се“, помињање јасног разлога (рећи конкретно због чега вам је жао), преузимање одговорности и прихватање кривице, емпатије према другима, преношење емоција као што су жаљење или кајање, изражавање жеље и спремности да се ствари исправе… Искреност је неопходна. Ако је дато из срца и са добрим намерама, искрено извињење показује некоме да вам је стало до њега и до вашег односа.
Канадска карикатуристкиња Лин Џонстон описала је извињење као „суперлепак живота јер може да поправи скоро све“. Иако извињење не може у потпуности исправити грешку, може започети процес помирења. Од ненамерно увредљиве шале до озбиљнијих ситуација, рећи „жао ми је“ увек је важно.
За почетак, веома смо мотивисани да задржимо позитивну слику о себи. Извињење захтева признавање грешке. Много је лакше оправдати своје поступке и минимизирати штету коју смо узроковали него преузели одговорност. Можда ово објашњава зашто се неки људи, попут Логана Роја, не извињавају тако лако. Још једна препрека да кажемо „жао ми је“ је то што потцењујемо позитиван утицај ових речи на другу особу и на нас саме. Корисно је имати на уму да се извињење мање односи на промену прошлости, више на будућност.
Можда је тешко извинити се, али сви чезнемо за опроштајем на крају дана, чак и Логан Рој. Кратка прича Ернеста Хемингвеја под насловом „Престоница света“ обухвата ову људску потребу. Ради се о оцу и његовом бунтовном сину, Паку. Њих двоје су се отуђили, а Пако је живео на улицама Мадрида. У покушају да поправи пукотину, отац је објавио оглас у локалним новинама у којем је писало: „Пако, нађемо се у хотелу Монтана у подне у уторак. Све је опроштено!” У уторак се чак 800 младића по имену Пако појавило у хотелу тражећи опроштај. То значи да нисмо сами у потрази за извињењем. Жеља за опроштајем једна је од главних жеља сваког човека.
Пише Никола Тодорић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању