Архитекта, рођен у Буркини Фасо, Диебедо Франсис Кере (56) овогодишњи је лауерат Прицкерове награде, на свету најпрестижнијег признања за архитектуру.
Кере, држављанин и Буркине Фасо и Немачке, први је Африканац који је добио Прицкера у историји ове награде, дугој 43 године. Своје време, професионално и лично, подједнако проводи и у Африци и у Европи.
На вест да је баш он 51. добитник награде (било је година када су награду делили више архитеката), Кере је изјавио да је он „најсрећнији човек на планети“ и да осећа огромну част, али и одговорност.
Радови овог архитекте укључују и нацрте за националне скупштине Буркине Фасо и њој суседног Бенина, чија је градња већ почела. Скупштина у Уагадугууму, престоници Буркине Фасо, замениће зграду која је изгорела током немира у земљи 2014. године. Пројекат је тренутно на чекању због државног удара који се десио почетком ове године.
Проглашавајући победника жири је рекао да Кере „покреће фундаментална питања о значају постојаности и издржљивости у контексту сталних технолошких промена“. Похвалили су га и због тога што су његова дела спој традиције, потреба и обичаја његове земље.
Његова земља, чије име значи „земља честитих људи“, континентална држава у западној Африци, бивша француска колонија која данас има око 22 милиона становника, једна је од најсиромашнијих и земља са најнижом стопом писмености у свету. Земља у којој је војска пучем дошла на власт у јануару и у којој џихадисти држе неколико области под својом контролом. Земља без чисте воде за пиће, струје и инфраструктуре, а камоли архитектуре.
– Одрастао сам у заједници у којој није било вртића, али је заједница била наша породица. Сви су бринули о теби и цело село је било твоје игралиште – сећа се Кере детињства. – Моје дневне обавезе су укључивале да обезбедим храну и воду, а дани су били испуњени једноставним дружењем, разговорима, заједничком градњом кућа. Сећам се собе у којој је моја бака седела и уз мало светла причала приче. Њен глас у соби је чинио да се стиснемо једно уз друго, да осетимо да смо на безбедном месту. Мој први осећај за архитектуру настао је у тој соби.
Кере је био најстарији син сеоског поглавице и први у његовој заједници који је похађао школу. Њему најближи град Гандо није имао школу, па је са седам година морао да напусти породицу. Сећа се да је мала учионица у Тенкодогу била изграђена од цементних блокова и да није имала вентилацију ни довољно светла. Заробљен у екстремно врео, влажан, загушљив и мрачан простор, у коме је сатима истовремено наставу похађало и више од стотину деце, заклео се да ће он једног дана изградити боље школе.
– Добра архитектура у Буркини Фасо је учионица у којој можете да седите, која може да филтрира светло, да оно улази на начин на који желите да га користите, на таблу или на клупе. Како можемо да одузмемо топлоту која долази од сунца, а да искористимо светлост? Стварање климатских услова за пружање основног комфора значило је истинско учење, учење… и узбуђење – каже Кере.
Године 1985. поново је ишчупан из својих корена. Напушта домовину због стипендије (стручно усавршавање за столара) коју је добио у Берлину. Дању је учио како се праве кровови и намештај, увече похађао класичну средњу школу.
Десет година касније добио је стипендију Техничког универзитета у Берлину, да би на њему студије окончао 2004. са виском дипломом из архитектуре.
Иако далеко од Буркине Фасо, никада домовини није окренуо леђа. Основао је фондацију „Блокови за изградњу школе у Гандоу“ коју је на заласку 20. века назвао Кере фондација, а чији је циљ да свако дете учи у нормалној учионици. Његову прву зграду, Основну школу у Гандоу (2001.) изградили су становници тог града. Мештани су понудили свој допринос, рад и материјал, ручно израђујући сваки део школе, вођени инвентивним архитектонским облицима, спојем аутохтоних материјала и модерног инжењеринга.
Први пројекат – прва велика награда. Основна школа у Гандоу донела му је награду Ага Кан за архитектуру 2004. и била окидач за оснивање његовог студија у Берлину „Кере архитектура“ следеће године. Награда Ага Кан се додељује сваке треће године пројектима који се баве потребама претежно муслиманске заједнице. Убрзо је, по његовој замисли, уследила градња основних, средњих и виших школа и медицинских установа широм Буркине Фасо, Кеније, Мозамбика и Уганде.
– Сматрао сам свој рад личним задатком, дужношћу према заједници у Гандоу – каже, сада већ славни архитекта. – Свака особа може да издвоји време и да истражи свет око себе. Морамо да се боримо да створимо квалитет који је потребан да би се побољшао живот људи.
Његова дела се налазе и изван афричких земаља и укључују привремена или стална здања у Данској, Немачкој, Италији, Швајцарској, Уједињеном Краљевству и Сједињеним Америчким Државама и готово да нема ниједне од споменутих земаља у којој није освојио неку од њихових престижних награда за архитектуру.
– Понекад западни свет, и начин на који комуницира, чини да ствари на Западу изгледају најбоље. И други их доживљавају као најбоље, не узимајући у обзир да локални материјали могу да буду решење за климатску кризу и наша најбоља алтернатива у социо-економском развоју – осврће се Кере на критике које понекад стижу од локалних заједница да користи „примитивни“ и „материјал сиромаха“ и додаје: – Надам се да ћу променити парадигму, подстаћи људе да сањају и ризикују. Не треба да расипате материјал зато што сте богати. Не треба да не покушавате да створите квалитет зато што сте сиромашни. Свако заслужује квалитет, свако заслужује луксуз и свако заслужује удобност. Ми смо међусобно повезани, и забринутост у погледу климе, демократије и оскудице брине све нас.
Бронзана медаља, сертификат и сто хиљада долара, што чини Прицкерову награду, Хајат фондација коју води америчка породица Прицкер, уручиће афричком архитекти на свечаности у мају, у Лондонској школи економије, у сали коју су пројектовали прошлогодишњи лауреати, француске архитекте Жан-Филип Васалу и Ан Лакатон.
Пише М. Стаматовић