Роми су, поштујући прописане мере у циљу спречавања ширења вируса, тај период успешно пребродили без већих последица по здравље целе заједнице, каже Далибор Накић, председник Националног савета ромске националне мањине Републике Србије.
О томе како су се са пандемијом корона вируса борили припадници ромске мањине у Србији која је, поред старијих, инвалида и хроничних болесника, била једна од најугроженијих, разговарали смо са председником Националног савета ромске националне мањине Републике Србије, Далибором Накићем који нам је указао на проблеме са којима су се суочавали у овом тешком периоду.
- Пандемија корона вируса је пошаст која је задесила читаву нашу планету, а ромска заједница је можда била угрожена у већој мери од осталог становништва пре свега што један део ромских насеља није имао адекватне стамбено – комуналне услове за живот. Имамо доста неформалних насеља у којима су услови живота тешки и у којима људи немају сву неопходну инфраструктуру да могу да одржавају личну хигијену, па смо се прибојавали да ће пандемија ковид-а 19 више погодити ромска насеља. Међутим, морам да истакнем велику одговорност, пре свега државе и штаба за ванредне ситуације, како на националнм тако и на локалном нивоу, што смо успели да прођемо без већих последица.
Како сте на почетку реаговали, шта сте предузели и како сте се организовали?
- Послали смо допис надлежним министарствима и указали на посебну рањивост ромске полулације. Држава је то озбиљно схватила, реаговала је на адекватан начин и Министарство државне управе је свим локалним самоуправама послало допис да се посебна пажња посвети заштити ромске популације на превенцији ширења заразе у ромским насељима. Као Национални савет имали смо сарадњу са свим државним институцијама и били смо у сталном контакту са нашим члановима будући да имамо широку мрежу наших активиста од Бујановца до Суботице. Наши представници су указивали на потребе ромског становништва и ромска насеља су се редовно дезинфиковала, а канистери са дезинфекционим средствима су били постављени у великом броју ромских насеља, тако да су људи могли и сами да дезинфикују простор у коме живе. Оно што је такође важно је да је држава и Министрство за рад, борачка и социјална питања поделило 50.500 хигијенских пакета ромским породицама.
Да ли је та помоћ била довољна?
- По попису, у Србији има 147.604 Рома, али на срећу, нису сви угрожени и било је довољно да најугроженије ромске породице добију хигијенско- прехрамбене пакете који су дистрибуирани у сарадњи са Црвеним крстом и Националним саветом ромске заједнице који је био главни партнер Министраству за рад, борачка и социјална питања. Успели смо и веома брзо да обезбедимо снабдевање водом за најугроженије, попут насеља у Куршумлији, били смо у сталној вези са градовима и општинама, а град Београд је такође поделио хигијенско санитарне и прехрамбене пакете и у многим другим градовима и општинама. Велики број Рома је био укључен у рад штабова за ванредне ситуације и морам да кажем да је пандемија показала да постоји велика солидарност међу самим грађанима и унутар ромске популације будући да су се у великом броју градова наши Роми самоорганизовали. Успели смо да добијемо помоћ и од наше дијаспоре која је послала средства да се купе неопходни пакети који су се дистрибуирали угрженим припадницима ромске националане мањине.
Каква је ваша процена стања и коме је било најтеже током пандемије ковида 19?
- На срећу, генерално је пандемија прошла без неких већих здравствених последица по ромску популацију и то је наша генерална оцена. Разлог за то је можда и то да смо ми као заједница најмлађа популација у Србији просечне старости 28,6 година, а млади су генерално мање обољевали и имали лакше облике болести. Чињеница је да је пандемија оставила много веће економске последице у ромској заједници, него здравствене, будући да велики део Рома није могао да обавља своје актиности. Познато је да велики број ромске мањине није запослен, бави се сакупљањем секундарних сировина, продајом разне робе на пијацама и вашарима, а значајан број њих живи од музике. Они су били потпуно без прихода јер нису могли да обављају своју делатност, тако да су они били најугроженији у време пандемије, али су се сналазили, како је ко знао и умео. Солидарисали су се и уз помоћ државе, колико је било могуће, успели смо да превазиђемо највеће проблеме. Научили смо сви лекцију и за убудуће, мало смо и ојачали као друштво, али се надамо да се тако нешто никада више неће поновити човечанству.
Које су још значајне последице пандемијe?
- Неки људи су остали без посла, али су се неки чак и запослили. Они који су се бавили музиком, трговином на вашарима и пијацама, нашли су нове послове које су могли да обављају током пандемије па су радили као молери, водоинсталатери, аутомеханичари, керамичари и слично, и сада не намеравају да напуштају те послове. Тако да је произашла и једна добробит за ромску популацију. Мислим да полако излазимо из те кризе као друштво.
Будући да сте некада радили као професор разредне наставе, интересује нас како су ромска деца пратила наставу током пандемије и да ли су имала проблема у одвијању онлајн наставе?
- Технологија је помогла да се настава одвија током пандемије, а било је различитих реализованих пројеката, од поделе лап топ рачунара ромским ученицима који за њих немају средстава у неким школама, до ангажовања просветних асистената. Велики допринос томе да се настава обавља у неком облику дали су асистенти који су разносили материјале на кућне адресе ромским ученицима и на тај начин су били спона између школе, наставника и ученика. Сада имамо преко 180 асистената у образовном систему и у сваком граду постоји неки педагошки асистент, а у већим градовима имамо и по више асистената који раде у школама са ромском децом. За наставнике је било теже да организују наставу на даљину и да припреме све што је потребно, па су поред медицинских и просветни радници наши хероји. Сви знамо колико је то хуман посао, колико је међу њима добрих људи и колико су енергије и труда уложили како би деца што мање изгубила од наставе и како би што више знања усвојили у тим тешким пандемијским условима.
Шта је вама било најтеже током пандемије и да ли је преовлађивао осећај страха од непознатог вируса?
- Најтеже је било то што људи нису могли да изађу и да раде, а свакако да је било страха, као и код осталих. Практично смо делили ту судбину као и остали грађани Србије. Важно је то што је држава посебну пажњу посветила да не дође до убрзаног и већег ширења вируса међу ромском популацијом. Имали смо срећу да све то пребродимо уз неке минималне здравствене проблеме и фаталне исходе.
Како су припадници ромске мањине поднели период изолације и да ли је можда било повећаног насиља у породици?
- На сваког од нас је утицало затварање, и на здраве и на болесне. Никоме није било лако да живи и функционише у таквим околностима. Како Роми живе у заједницама били су у већем ризику од обољевања. Страховали смо од ширења пандемије у ромским насељима, будући да велики број припадника једне породице живи у стамбеним објектима са малом квадратуром. Сналазили су се да на неки начин изолују болеснике, одлазили су једни код других и слично. Није било притужби и индиција за насиље у породици током пандемије и нисам чуо за то. Чак напротив, то затварање је зближило неке породице, јер смо сви имали више времена да се посветимо нашој деци, родитељима и најближима. То је била нека добра стране пандемије, јер у сваком злу има и нечег доброг.
Да ли је ромској мањини у потпуности била доступна здравствена заштита?
- Сви Роми су имали адекватну здравствену заштиту, што је најважније, и нисмо имали никакве притужбе на рад медицинског особља. Напротив, имали смо похвале јер су медицински радници наши хероји, а ми смо поносни што је међу медицинским радницима био и значајан број Рома, што помоћних радника, медицинских сестара и лекара. Сви су они дали допринос напорима да се пандемија стави под контролу, а међу њима су и теничари и лекари који су радили у Ковид болници у Батајници.
Да ли су Роми били довољно информисани о препорученим мерама и да ли је било инфодемије?
- Као национални савет ми смо на нашим друштвеним мрежама, путем сајта, изјавама у медијима и на све остале начине, позивали Роме да поштују одлуке Кризног штаба, да се придржавају и информишу о свим начинима превенције корона вируса. Трудили смо се да поштујемо све мере, без већих окупљања и радили све што је препоручивао Кризни штаб. Ромска заједница је била изузетно дисциплинована када је реч о томе, а радили смо такође и на промоцији вакцинације. Делили смо двојезичне флајере у многим ромским насељима, на ромском и српском језику, наши активисти су ишли на терен и говорили о значају вакцинације и потреби да се Роми вакцинишу јер је то најбољи начин превенције од заразе, уз поштовање и осталих препоручених мера.
У којој мери су се Роми одазвали имунизацији?
- Могу да кажем да је велики број Рома вакцинисан. Немамо тачан проценат, али смо задовољни одзивом будући да се у многим срединама вршило организовано вакцинисање ромске мањине. Рецимо у Нишу, у Ромском културном центру је био пункт за вакцинацију где се масовно долазило, у КЦ Крушевац, као и у самом насељу могли су да се вакцинишу сви они који су желели, тако да су сви имали приступ вакцинама. Мислим да је ту ромска заједница показала велику одговорност и велико поверење у своју државу, државно руководство и медицинске раднике. Срећом да смо, уз поједине случајеве са смртним исходом међу старијом популацијом, ипак остали без већих здравствених последица.
Иако су се појавиле и нове варијанте вируса, а ковид пандемија је чак довела до низа позитивних ствари и допринела побољшању неких навика и односа у заједници, имате ли, када се осврнете неких примедби на период који је иза нас?
- Ромска заједница је научила да живи са тим вирусом. Немамо никакве притужбе на рад државних органа и сви проблеми које смо имали брзо су се решавали, а велику подршку нам је пружио и заштитник грађана. Важно је да смо као друштво, генерално без обзира на то да и је неко Србин, Ром или припадник других мањина, показали солидарност и хуманост што краси нашу земљу Србију, на шта смо сви као грађани Србије, пре свега, поносни. Задовољни смо чињеницом да су се веома брзо отвориле ковид болнице и да није било никаквих примедби Повереника за заштиту равноправности и права грађана. Ми живимо у толерантној држави и српско друштво је толеранатно према свим националним заједницама, наравно и према ромској заједници.
Пише Наташа Ускоковић