Румејса Гелги је рођена 1. јануара 1997. године у Турској. Била је први потврђени случај Виверовог синдрома у земљи. Виверов синдром (генетски поремећај који доводи до прекомерног раста) је ретка болест, а у Турској је према Националној организацији за ретке болести пријављено само педесет особа које од ње пате.
Тек је напунила годину дана када јој због урођене мане, урађена операција на отвореном срцу. Две године касније поново је оперисана. Овог пута од пупчане киле. Њено здравствено стање предмет је различитих медицинских студија још од тада.
Проходала је тек са пет година, после пет месеци физиотерапије и уз помоћ ходалице. На лечењу, које на свом сајту описује као успешно, провела је потом скоро три године, од септембра 2003. до маја 2006. Каже да после 2013, када је имала две операције сколиозе, више није имала „озбиљне повреде или лечење“, али зато има озбиљне физиотерапеутске третмане како би ојачала своје тело. Данас су јој за кретање потребна инвалидска колица или ходалица. Стопала су јој величине 30,5 сантиметара, па носи обућу број 47 која се за њу специјално прави у иностранству.
Основну школу је завршила 2011, средњу пет година касније. Није похађала наставу у школи, већ су јој учитељи и наставници држали часове у кући њене породице.
– Било је као да имам приватне часове. Сви моји наставници су били невероватни, тако љупки и пуни ентузијазма – каже. – Лекције о науци су увек биле моје омиљене. Још као дете сам сањала да радим у технолошкој индустрији.
У детињству су је вршњаци често малтретирали због њене висине, што је мотивисало да шири свест о здравственом стању с којим се суочавају људи са Виверовим сидромом.
– Оно што желим да заговарам јесте да инспиришем и охрабрим људе са видљивим разликама да се осећају пријатно у својој кожи и да им дам до знања да нису сами на свом путу – каже. – То што сам виша од два метра донело ми је физичке изазове као што су тешкоће при ходању и криву кичму. Међутим, упркос свим изазовима веома сам захвална што сам таква каква сам.
Обожава да плива и да чита детективске и крими приче и романе. Пре две године је почела да учи за програмера, тачније за веб девелопера. У марту ове године је стекла професионални сертификат на Универзитету Харвард. Похађала је и обуку и стручну праксу за рад у друштвеним медијима у агенцији која запошљава људе њених квалификација. Сада је фриленсер и, како пише на њеном Инстаграм профилу, њене професионалне услуге коштају 20 долара по сату и, више него пристојно зарађује.
Пише М. Стаматовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању