Јована Кожловић је 35-годишња новинарка која свој идентитет, обликован славонским пореклом и спортским духом, води кроз живот са дисциплином маратонца и потребом за сталним покретом. Увек у потрази за балансом између адреналина и тишине, Јована нас кроз странице „Илустроване Политике” води у Напуљ, град који, баш попут ње, живи између историје, интензивне страсти и сталне потраге за унутрашњим миром.
Први сусрет са Напуљем по мраку звучи као потпуни сензорни удар, како бисте описали ту енергију која вас је дочекала чим сте крочили на улицу?
– Стигли смо када је мрак преузео град, али тамо тама не доноси тишину. Чим смо изашли на улицу, дочекало нас је наполитанско лудило које не може лако да се објасни. Аутомобили, скутери, сирене, људи који говоре гласно као да се довикују преко читавог трга, мириси хране који излазе из сваке улице и осећај да се све дешава истовремено.
У граду који је све само не уређен и предвидив, чини се да је управо тај несавршени, спонтани тренутак постао кључ за разумевање локалне душе?
– То је најтачнији опис. Семафори су изгледа постављени више као декорација. У Напуљу се саобраћај не регулише правилима, већ инстинктом и неком колективном интуицијом. Усред тог хаоса, догодио се први сусрет са оним због чега људи заволе југ Италије. Један човек, потпуно спонтан и добронамеран, показао нам је траторију сакривену између две неугледне зграде. Место скромног изгледа, са неколико столова и без икакве потребе да импресионира ентеријером. Али паста коју смо тамо пробали била је једна од оних ствари због којих схватите колико једноставна храна може бити савршена када иза ње стоје традиција и страст, а не потреба за ефектом и зарадом. Ујутру нас је дочекао италијански доручак – капућино и кроасани, пуњени кремом или мармеладом, довољно слатки да почетку дана дају италијанску лакоћу. Можда баш кроз један такав оброк разумете Италијане: неће вас импресионирати количином већ способношћу да најобичнији тренутак претворе у мало задовољство.
Из онога што сте нам пренели закључујемо да Напуљ захтева да заборавите оно што друштвене мреже пружају као визуелни мамац и да се препустите осећају истраживања?
– То је најбољи начин за упознавање овог града. Артерија старог Напуља изгледа као сцена из филма и онда када је гледате уживо постане још нестварнија. Уске улице између високих зграда делују као да једва остављају простор за небо. Ходате и не знате да ли ће вас у следећем тренутку дотаћи чаршав који се суши изнад главе или ће вас изненада окупати прави летњи пљусак усред маја. Обавезно је понети и крему са заштитним фактором, сунчане наочаре али и кишобран или кабаницу. Друштвене мреже су и од Напуља направиле позорницу, а од појединих пицерија готово туристичке атракције где се формирају редови туриста са телефонима у рукама, чекајући фотографију која ће потврдити да су били баш тамо где „треба“. Изабрали смо завучену пицерију без гужве. Маргарита, једноставна до савршенства. Танка, мекана, са парадајзом који има укус сунца и моцарелом која не покушава да доминира, већ да све повеже.
Пише: Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању