Кад неко почне да учи руски језик, први сусрет са предметом готово увек изгледа приближно овако: – Как тебја зовут (завут)? – и ти, као бистро дете, схватиш да пита како те зову, па кажеш своје име. Понеки паметњаковић каже надимак – тако га зову, шта ће- а неки шаљивџија почне да виче: -Еееј, Пеерооо! – звати некога подразумева и одређено физичко растојање. Следи друго питање: – Как тваја фамиљја? – Сви су добро, хвала! (писаћемо “по српски“, једноставније је). У чему је “квака“? Наставник је, у жељи да упозна децу, ђака питао – како се презива, а не како му је породица. Уосталом, породица није ни фамилија ни породица, него семја. И ту се мора пазити на нагласак: семјА је породица, а сЕмја је – семе. Додуше, између ове две речи постоји нека веза, није баш да је нема.
Напоредо са говором, одвија се и писање руских речи, односно слова. И то заиста тако, пошто се реч каже – слово, а слово – буква. Зато наша деца уче слова из буквара, а руска упознају букви из – словарја. Можда је сада јасније зашто и ми и Руси можемо да кажемо и буквално и дословно, а да не изађемо из властитих језикā. Међутим, клизаво је већ на следећем кораку: у српском језику погрешите у писању, па начините словну грешку; у руском, словно значи као да, налик, скоро, готово. Ето, скоро да је исти језик, али ипак није.
Кад смо већ ту: скоро на руском значи брзо. Ова реч је била и код нас присутна у време гласника, курира и поштоноша, који су се звали скоротече. Ако се сетимо да је глагол тећи значио брзо се кретати (пожурите, потеците!), јасно је да су вести које носе биле важне. Порекло речи курир може се извести од латинизма корере – трчати односно тећи. И у данашњем италијанском језику, израз текућа вода (acqua corrente) може се дословно превести као – трчећа вода. Дакле, наши стари су били у праву када су курира звали теклић или теклич.
Е сад, кад смо код воде: брза вода је код Руса – бистра (быстра), а ако је бистра то значи да је чиста! Овде стварно треба сачувати бистру памет и чисту главу, или обрнуто?
И поред свега, понеко заволи руски језик. Ипак, ваљда не толико да почне љубити уџбеник – заволети се каже пољубити (пољубить). Дати пољубац, пољубити каже се поцеловать, и овде ће се неки сетити да смо и ми некада говорили и целов и пољубац. Верницима је блиско да целивају иконе, јер је црквенословенски остао близак рускословенском језику.
Једна од некад најпопуларнијих руских песама била је славна Каћуша. С обзиром да се тако звало и убојито вишецевно оруђе из Другог светског рата, ја сам је увек замишљао као прилично мушкобањасту, крупну жену у војничким цокулама. Уздигнуте песнице, позива народ да крене за њом, да се попну на неко брдо. Зашто брдо? Зато што у песми она входи на берег, шта би то могло бити него брег? Она, међутим, ипак излази на обалу, с обзиром да песма помиње магле над реком. А за утеху мојој детињој души, и у песми је та обала (берег) стрма – а стрма се каже крута, замислите?
Пише: Горан Хаџи-Боричић
професор српског језика и књижевности
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању