Крени сада или пливај до хотела
Док фестивал слави жене, киша потапа фестивал, док Мајкл Кејн пише историју, „Пустињски ратник“ одлази у њу тек што је промолио главу. Много узбуђења дешавало се током смотре у овом великом граду Саудијске Арабије
Чудо невиђено се догодило у Џеди, усред међународног филмског фестивала Црвено Море – пала је киша! Од јутра су се окупљали облаци, али за већину света ван Саудијске Арабије то не би била нека вест. Овде су тог јутра затворене школе за тај дан. У фестивалским баштама покрили су клупе, софе и и кревете на којима су се учесници фестивала одмарали, разговарали и дружили, углавном касно поподне и увече када је температура пријатна. Преко дана смо се сви радије смрзавали у претерано охлађеним просторијама Сука (маркета), биоскопским салама, просторијама за састанке и семинаре и ресторанима.
Чекајући долазак америчког редитеља Дарена Аронофског на сусрет са публиком у оквиру програма „Разговор са…“ који се одржавао у једној од сала Центра културе, изненадио нас је глас самог аутора који је у дворану ушао пре водитељке или неког од организације и полушаљиво нам саопштио да је напољу велико невреме и да му је речено да ако жели почне ову сеансу, али да и он и публика буду спремни за евакуацију.
Нисмо знали да ли је реч о шали или збиљи, али озбиљна конверзација је после једног сата дошла до самог краја када се на малом монитору који је стајао на бини појавила порука организатора уваженом госту: “Ако не желиш да пливаш до хотела боље крени сада“. Када смо и ми коначно изашли из сале почеле су да стижу поруке да је за тај дан све отказано на фестивалу, да не покушавамо сами да идемо било где него да чекамо транспорт до хотела (који су прилично далеко, додуше). А напољу, сунце сија и све делује нормално. У чему је ствар, питао сам, један момак из обезбеђења каже да су улице пуне воде.
Заиста, када смо коначно кренули пут хотела, видели смо доста мокрих тротоара и улица, тек понегде мало више воде, али ништа страшно, посебно не за огромне саудијске лимузине великих точкова какве сви, углавном, возе. У малом комбију пуном новинара из целог света сви су се смејали, посебно Енглези којима је ово природно стање ствари. Али, не и Саудијцима из овог краја где киша, кажу, пада једном годишње, а улице немају сливнике. Резултат свега, слободан дан за сараднике фестивала којих је на хиљаде и углавном раде – ништа. Али, добра страна „олује“ била је и обилна вечера у хотелу за новинаре, коју иначе немамо, јер је савет био да се због безбедности не излази те вечери јер се очекивало још падавина. Безбедност пре свега. И вечера приде. Филмови могу да чекају.
Лина из Курдистана
Овогодишњи филмови и нису били много атрактивни као на претходним издањима фестивала, можда и зато што су се променили селектори, али је чињеница да ни холивудских звезда великог калибра нема као ранијих година, па чак ни многи аутори филмова из такмичарског програма нису стигли у Џеду. Званичног објашњења нема, иза кулиса новинари лансирају свакакве теорије које могу, али и не морају да буду истините. Тако бива када званичних информација нема.
Неке ствари су побољшане што се тиче комфора за рад учесника фестивала, осим хроничног недостатка тоалета који су и даље монтажни, ван Сука или у оквиру Центра културе, али увек пуни воде по поду. Из обичајних разлога. Међу излагачима својих услуга на Суку видели смо Мосфилм – филмске студије Москве који нуде снимање по повољним условима као и делегацију још непризнате државе Курдистан. Колико смо разумели симпатичну Лину, представницу тамошње Филмске комисије, Курдистан је северни део Ирака који самостално живи иако државне границе другачије говоре. Видели смо и наше старе познанике из студија за визуелне ефекте „Спектра“, лекаре који су бацили беле мантиле и постали филмски радници. Било је још стотинак павиљона у том Суку где се бучно разговарало до касно у ноћ.
У Суку су се водили интервјуи и тај програм „Разговор са… „ који је ранијих година био одличан, овог пута је прилично лош. Проблем је што су новинаре у фотељи водитеља углавном заменили локални редитељи и глумци који нису знали ни шта да питају ни како то да учине, били су превише снисходљиви и лични – понекад би више причали о себи и својим искуствима на филму него што би умесно разговарали са гостом из света. За те програме су се куповале улазнице као за сваку пројекцију, па су многи били незадовољни. Жалосно је било што занимљива глумица попут Кирстен Данст („Спајдермен“) није имала прилику да било шта каже смислено, осим понеку лепу реченицу, што је оскаровац Едријен Броди био толико уопштен и досадан – баш као и питања њему упућена – да сам тај разговор избрисао чим сам изашао из сале. Не би се имало шта искористити осим пар реченица.
Несигурна Дакота
Иако добра глумица, потпуно незанимљива била је и Дакота Џонсон која је, чини се, тражила унапред питања и као по јајима ходала док је одговарала на њих. Једно питање је било: сећање на један филм у коме је играла – и замислите да међу свим мање познатим ролама није било оне која је прославила – „Педест нијанси сиве“. Можда жели да заборави еротску драму с почетка каријере, али је то толико безвезе, као што ниједном речју није споменула оца и мајку, чувене глумце Дона Џонсона и Мелани Грифит. И најбоље од свега – публици, само у њеном случају, није било дозвољено да поставља питања!
Врхунац фестивала, бар за сада, док још није све готово у тренутку писања овог извештаја, десио се на самом почетку, током свечане церемоније отварања смотре када се после свих могућих добитника признања за целокупну каријеру и достигнућа у њој, на сцену довезао легендарни британски глумац Мајкл Кејн (92). Довезао се у инвалидским колицима. Можда га ноге не служе најбоље, али мозак му је бистар као увек и спреман за досетке и пошалице. Иза њега су стајали његова унука и унуци, као и глумац Вин Дизел са којим је играо у једном филму, а из публике су га бодриле две ћерке и супруга Шакира.
– Добро вече, моје име је Мајкл Кејн, оно није право, с којим сам рођен, али је оно са којим сам све у животу зарадио – обратио се глумац публици која му је френетично аплаудирала пошто је претходно видела инсерте из његових филмова, из више од шест деценија дуге каријере.
Глумац правог имена Морис Миклвајт наставио је у истом стилу:
– Рођен сам у радничкој породици и никада нисам имао превише новца, али увек довољно за живот.
Представио је своје унуке и ћерке и говорио о још неким анегдотама из свог живота, али мало спорије, као да више размишља како да буде духовитији. Међутим, Вин Дизел га је прекинуо као да је желео да помогне неком сенилном старцу да се више не „брука“ и показао му на награду коју је добио. Иако Дизел није имао ту намеру, напротив, деловало је мало неуљудно да га прекида и понаша се према њему као према „излапелој“ великој беби. А Мајкл је у својој 92. години сасвим свој и луцидан.
– Нисам очекивао награду и хвала ђто сте ме се сетили – додао је Кејн. – Никада нисам био овде, само сам на телевизији гледао о вашој земљи. Ово је лепо изненађење, а тога углавном нема у шоу-бизнису, тек понеки шок.
Ратник изгубио битку
Вече отварања фестивала увеличале су познате индијске глумице Ајшварија Раи и Крити Санон, њене колегинице из Америке Кирстен Данст, Дакота Џонсон, Џесика Алба, Ума Турман и Наташа Лион, певачице Квин Латифа и Рита Ора, француска глумица Жилијет Бинош, египатска звезда јерменског порекла Леблеба (под тим уметничким именом је позната), њихова канадска колегиница бугарског порекла Нина Добрев, затим као извајана египатска глумица Јасмина Сабри, познати глумачки тандем из Турске Дилан Чичек Дениз и Серкан Чајоглу, егзотична нигеријска продуценткиња, редитељка и глумица Џенвијев Наџи, и да не беше председника жирија, америчког редитеља Шона Бејкера готово цело вече би било у знаку жена – сто одсто.
Тако је изгледао и сам фестивал – посвећен женама у филму и женама од акције. Кренуло је од врха, од директорке фестивала Џомане Ал Рашид па преко гошћи из света, тема приказаних филмова, њихових ауторки па до трибина на тему права и једнакости жена. Чинило се у неким тренуцима да се ради о превласти жена, посебно када је Џесика Алба нагласила да су на њеном следећем филму као продуценту сви њени најближи сарадници жене.
Фестивал је отворен британским филмом „Див“ који је посвећен (нама) мање познатом светском шампиону у боксу Назиму Хамеду, детету избегличке породице из Јемена које се шездесетих година сретало са свим врстама расизма и предрасуда у Великој Британији, али је захваљујући својој упорности и бризи тренера Брендана Ингла успео да дође до светског врха. Стицајем околности, повукао се рано, на самом врху, док није имао ни тридесет година. У Џеди су били редитељи Ровен Атали и главни глумац Амир ел Масри, док Пирс Броснан (у улози тренера) није стигао.
Филм се допао публици, као и неколико остварења која су потом уследила у првих неколико дана фестивала. Пре свега „Палестина 36“ либанске редитељке Анмари Џасир, још један либански „Тужни и лепи свет“ Сирила Ариса (некадашњег студентског учесника Кустендорфа), кинески „Ноћни звуци“, египатски „Мирис мог оца“, хонгконгошки акциони хит „Побеснео“, кенијски „Мама за воланом камиона“, као и фестивалски фаворити попут шпанског „Сирата“ или бразилског „Тајног агента“.
Највише се очекивало од „Пустињског ратника“ који се приказивао у ревијалном делу програма јер се наводило да је реч о првом саудијском спектаклу који се снимао годинама, са буџетом од 150 милиона долара, а на таму преисламске историје Арабијског полуострва када су тим делом света владала мала разједињена племена. Има хероја, зликоваца, борби, лепих принцеза, окрутних владара, прелепих пејзажа… Редитељ је Руперт Вајат из Велике Британије који се у Холивуду доказао „Успоном планете мајмуна“, има и неколико енглеских глумаца попут Ентонија Мек Кија или Бена Кингслија, али… реакција у сали је била углавном хладна, осим у пар тренутака. Превише радња стоји у месту или се врти у круг, а мало иде напред и нема превише изненађења, па ни шокова, што би рекао Мајкл Кејн.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Гети Имиџис