Досадна киша ромиња на Азурној обали. Али није то лепа летња киша – хладноћа нас је притисла. Полице у супермаркету „Монопри“ где стоје сендвичи и упаковане разне салате – празни су. Хиљаде посетилаца фестивала сјатило се у малени Кан и опустушило рафове са храном, па и вином, колико се могло видети у редовима пред касама. Оно што не купују јесте вода „перије“ и још неке сличне у власништву познате међународне компаније. Избио је велики скандал пре пар месеци, кажу нам мештани, када су у тој флашираној води откривене две опасне ствари. Прво је пластика. Добро, пакују се у пластичне боце, можда сумњивог квалитета. Друго су бактерије из измета краве! Кажу, у чистим планинским врховима Алпа где се налазе извори, пасу и краве и вероватно се нека укакила у близини…. Му! Већа невоља је што је та компанија све то крила од јавности. Опет – му!
Када не причају о бактеријама, локалци мало и трачаре. Ево, сада су тек Кенедијеви продали своју вилу у Кану која им је зврјала празна деценијама јер се најновији изданак америчке династије спрема за политичку борбу па му треба новац. Све знају ти локалци. Али, чуде се зашто Путин, који ту такође има вилу, није своју продао кад већ не може да долази у њу? Одговор на то питање још нису смислили или сазнали.
Рат само на филмском платну
Оно што су организатори фестивала смислили јесте да политике на улицама неће бити, за разлику од ранијих година. Учесници фестивала су, по традицији, већ спремали летке, паное, прогласе, пригодне мајице са порукама, перформансе којима подржавају неку од страна у актуелним ратовима који се дешавају у близини. Међутим, за сада ништа од тога. Град Кан је забранио протесте и демонстрације политичке природе на главној авенији уз море, Кроазети, и у њеној близини.
За поједине чланове жирија ангажовано је додатно обезбеђење, на црвеном тепиху је забрањено носити исписане пароле, чак и значке на реверу које позивају за подршку Палестини, Израелу, Украјини…
– Ове године смо одлучили да фестивал протекне без полемика како би се сви посветили ономе што нас највише занима, а то је филм – рекао је у обраћању новинарима уметнички директор смотре Тијери Фремо током обраћања новинарима. – Политика овде треба да буде тамо где јој је место, на биоскопском платну.
Вероватно је оваква одлука најбољи компромис и излазак из зачараног круга у коме сви траже нешто и сви би да се боре против некога или нечега. Пре две године се украјински председник Володимир Зеленски видео-поруком обратио гледаоцима током церемоније отварања фестивала и тада је његовој поруци „да ће Украјина победити у овом рату против Русије“ сала аплаудирала. Међутим, рат предуго траје и разни интереси везани за филмове се укрштају и мало помало Кан више није имао жељу да учествује у политичким расправама.
Када је Зеленски и прошле године пожелео да се обрати посетиоцима фестивала био је одбијен, а украјинским инфлуенсерима умазаним црвеном бојом лажне крви било је забрањено да кроче на црвени тепих. Ситуација се додатно закомпликовала са 30.000 убијених људи у Гази након инвазије Израела и протеста широм Европе и америчких универзитета. Па онда још ови политички скандали на управо одржаној Песми евровизије у Малмеу – све је било довољан разлог да се филмаџије окрену искључиво филму. Организатори смотре хвале се моћним камерама којима управља вештачка интелигенција и које су боља гаранција за безбедност и бржи пролазак људи кроз врата фестивалске палате.
Дисиденти могу да протестују
Али, фестивал је отворен за дисиденте, индивидуалце који се боре против репресивних система широм света. Такав је случај са Мохамедом Расулофим чији последњи филм „Семе свете смокве“ је уврштен у главни такмичарски програм. Уочи фестивала су иранске власти тражиле од редитеља да повуче филм из Кана јер је Мохамед сумњиво лице у својој домовини већ годинама. Пре седам година су му одузели пасош због снимања прича које се властима не свиђају. Потом је као потписник петиције против бруталности полиције током протеста ухапшен па пуштен после годину дана због здравственог стања. Од тада је био у кућном притвору.
Пре две недеље је од адвоката сазнао да му је Исламски револуционарни суд пресудио – осам година робије, бичевање и одузимање имовине због тога што је снимио филм пре неку годину („Зло не постоји“) којим се „поткопава безбедност земље“)! Чим је сазнао, а пре него што је пресуда обнародована, Мохамед је кришом напустио Иран и стигао у Европу. Да ли ће присуствовати премијери свог филма у Кану, који се приказује пред крај фестивала, још није познато. Истовремено, на глумце и учеснике у прављењу филма иранске власти врше притисак и испитују их колико они о свему овоме знају…
– Тешка срца сам уместо домовине изабрао избеглиштво – поручио је са непознате локације редитељ који је већ добио сигнале да ће му власт додати још много година затвора и због најновијег филма.
Хвала што вам се нисам смучила
На сцени дворане „Лимијер“ плакало се, али не још због злехуде судбине овог иранског аутора већ због среће што је Она међу нама. Мерил Стрип је у Кан дошла први пут после тачно 35 година, када је овде представила своје дело „Крик у ноћи“. На бини је француска глумица Жилијет Бинош најавила гошћу из Холивуда као „међународно благо“ и све кроз сузе питала са „одакле долази њен таленат“ и призанала да када Мерил гледа на платну не види Мерил већ оно што она тада представља: “У Вама сигурно постоји верник који мене тера да верујем“.
Типично француски, Жилијет је искомпликовала свој поетски говор, али је Мерил Стрип добила два минута бурних овација пре него што је примила „Златну палму“ за животно дело. И сама потресена таквом пажњом, глумица се најпре окренула и пошла да сиђе са бине, ваљда да не би видели њене сузе, а онда се вратила и играла уз ритам аплауза.
– Док сам малопре гледала ретроспективу инсерата из филмова у којима сам играла имала сам осећај да седим поред прозора у брзом возу и посматрам како моја младост јури ка мом зрелом добу и наставља баш према овом тренутку у коме се налазим сада, са вама. Толико је лица и места којих се сећам. Када сам последњи пут била у Кану имала сам троје мале деце, спремала се да прославим 40. рођендан и мислила сам да ће то бити крај моје каријере. То није било необично размишљање за глумице тог времена. Једини разлог што се то није десило јесте што постоје изузетно талентовани редитељи који су желели да раде са мном, укључујући и садашњу госпођу председницу жирија Грету Гервиг у чијем филму „Мале жене“ сам играла пре пет година.
Свој говор је трострука добитница „Оскара“ завршила речима „драго ми је да вам се није смучило да гледате моје лице толике деценије и да нисте искочили из овог воза“. Таман посла, посебно што је, упркос киши, све било весело те вечери, укључујући и музику из разгласа на црвеном тепиху где је уз долазак Мерил Стрип трештала музика групе АББА као сећање на њену улогу у мјузиклу „Мама миа“. Пуштала се насловна нумера као и чувени хит „Победник узима све“, али у извођењу саме глумице која је ту легендарну баладу певала у филму. И док је примала почасну „Палму“ у сали публика је уживала у тактовима највећег АББА хита „Краљица игре“.
Поред Мерил, звезда вечери је био и херој Меси коме би у нормалним околностима било забрањено да уђе у фестивалску палату – јер Меси је пас. Те вечерње пројекције имају строги протокол, па је једном господину једва било дозвољено да уђе зато што је имао плаво одело и беле чарапе. Ипак, Меси је филмска звезда, добитник награде за животиње у филму, који је лане добио псећу „Златну палму“ као сведок убиства у победничком филму „Анатомија пада“. Међутим, нешто касније, видело смо још једног великог четвороножног срећника белог крзна који је са својом газдарицом ишао холовима палате. Имао је необичну хаљину коју је, рече нам на брзину власница, она сама дизајнирала за свог љубимца. Него, како беле чарапе не могу, а бело крзно може?
Пише Срђан Јокановић
Фотографије С. Јокановић и КФФ