Врхунски сниматељ и монтажер Иван Марковић режирао је први дугометражни филм „Обећани простори“ који ће бити приказан у једном од споредних програма највеће смотре покретних слика на свету (АСИД). Млади аутор необичног развојног пута који је дипломирао у Београду, мастер студије завршио и Берлину, а први филм снимио у Пекингу, открио нам је зашто је своје ново дело радио у Камбоџи и каква искуства носи из те егзотичне земље
У „Обећаним просторима“ упознајемо имућну госпођу Седу, Камбоџанку незадовољну ситуацијом у којој се нашла. Купила је стан који није ни налик ономе што је грађевинска фирма обећала. Солитери, један до других, све луксузни апартмани у њима, нов део града, али Седа је готово сама и изолована, како у свом стану, тако и у целом крају. Осећа се као у затвору. Преварена и понижена. И та осећања су једино што дели са радницима који су те станове градили.
Редитељ користи термин „урбана урбанизација“ када говори о питањима која су га мучила док је писао сценарио за „Обећане просторе“: шта је дом, где припадамо, где се завршава култура становања а почиње класна сегрегација…
Знајући Марковићев рад као директора фотографије на филмовима других аутора као што су „Линије жеље“ и „Сви северни градови“ Данета Комљена, „Отапање владара“ и „Ти имаш ноћ“ Ивана Салатића, или „Пејзажи отпора“ Марте Попиводе, нема сумње да ће и његов првенац „Обећани простори“ бити очаравајући визуелни доживљај, испричан мало у стварности, а мало у сновима. Затекли смо Ивана Марковића (36) током пар дана које је проводио у Београду ради припрема за одлазак у Кан, а дошао је из Берлина, у коме живи и ради последњих година.
Неухватљиви ритам градње
Која је прича „Одбачених простора“ – како и када сте помислили да би то могао да буде филм?
– Из угла ликова у различитим друштвеним позицијама, филм прати настанак луксузног, ограђеног стамбеног комплекса. Тај простор прво упознајемо кроз грађевинске раднике – углавном мигранте из руралних средина, а затим кроз прву станарку иначе празног, тек завршеног луксузног комплекса. Филм се бави усамљеношћу и класном сегрегацијом, али је једнако и филм о неоствареним жељама, о нечему што делује на дохват руке али измиче, а што је доста отелотворено у архитектури. У току филма, улога главног лика прелази од једног протагонисте ка другом и њихове приче се претапају. Иако су одређене сцене настале потпуно документарно, у основи бих филм окарактерисао као играни са документарним елементима. На сценарију сам сарађивао са Тањом Шљивар, али се током дугог периода припрема он мењао и преобликовао у односу на протагонисте и просторе. У филму улоге тумаче већином непрофесионални глумци, укључујући и главну женску улогу, а сниман је на правим локацијама, као што су недовршени небодери у којима су живели грађевински радници.
Да ли је рад на филму био ваш први сусрет са Камбоџом и како је изгледало снимање у нама прилично непознатој земљи и култури?
– Филм се дуго развијао и имао је доста чудан развојни пут – прва верзија сценарија је настала 2019. и била је везана за мој боравак у Кини, и на неки начин се наслања на мој први дугометражни филм “Од сутра почињем да…“ који сам снимао у Пенкигу, у заједничкој режији за Линфенгом Вуом. Тада сам се први пут нашао у великим, ограђеним комплексима, који су често били пусти, и деловали као да се распадају пре него што су завршени. Док су ограде комплекса облепљене билбордима са идиличним призорима савршених станова, са приватним парковима и базенима, комплекс је у стварности деловао потпуно другачије.
То је на вас оставило утисак?
– Хтео сам да се бавим тим искуством, начином на који такве промене градске средине утичу на појединца и на друштво. Овакви модели архитектуре, који се заснивају на просторној и класној сегрегацији, све су присутнији глобално, па и у Србији. Након дужег боравка у Камбоџи током уметничке резиденције, а затим и непосредног истраживања и припрема за филм, постало ми је јасно да филм треба да се догађа тамо. За разлику од Кине – где су овакви модели архитектуре дуго присутни – у Камбоџи је све то и даље ново, а брзина којом хаотични урбанизам мења начин живота тамо делује неухватљиво.
Прва станарка
Какви су то стамбени комплекси у Кини који су изгледали “као да се распадају”? Само у изградњи или и кад су готови?
– Хаотични урбанизам често подразумева огромне инвестиције које усред процеса “пресуше” – зграде често годинама стоје у полудовршеном стању, изложене зубу времена. Насупрот томе, постоје и примери градњи које су толико на брзину завршене да најосновније ствари нису урађене исправно. Један од градова у којем су снимани “Обећани простори” – Сиханоуквил, на југу Камбоџе, у тренутку снимања је имао више стотина недовршених зграда. Кинески инвеститори су се повукли током короне, оставили град пун бетонских костура, у које су се уселили радници, углавном у чекању да се посао у неком тренутку настави.
Шта је за вас као редитеља у Камбоџи лакше, а шта теже него у Србији?
– Нисам размишљао о скали тога шта је лакше или теже. Могу да кажем да је све теже, или просто другачије. Иако сам у Кини био више пута и снимио два филма тамо, у којима сам делио улогу редитеља, Камбоџа је потпуно другачији терен. Дуго сам имао дилему око тога шта и на који начин ја могу и треба да приказујем о земљи у којој не живим? Преломна тачка у тој дилеми били су људи и познанства која сам тамо стекао. С једне стране, камбоџанска продукција „Анти-Аркајв“ која је подржавала пројекат од самог почетка и усмеравали ме у вези локалног комплекса. Са друге стране, посебно бих истакао Савантуру Сенга, младог камбоџанског аутора који ми је био највећа подршка током читавог процеса – од превода до тражења глумаца-натуршчика и локација. И најзначајнији у свему томе били су протагонисти, заједница радника који су живели у напуштеним зградама и који се појављују у филму. Сенга ме је упознао са њима и временом смо изградили близак однос.
То познанство је утицало и на сам сценарио, јер сте желели да и њихове приче постану део филма?
– У првој руци сценарија, главни лик је особа која је се прва усељава у тек завршен ограђени комплекс, која је купила стан док је био у изградњи и осећа се преварено. Занимала ме је та идеја просперитета која се испостави као разочарење и изолација. Онда сам сазнао да грађевински радници често живе у тим истим зградама док нису завршене, понекад и по више година. Подижу шаторе и праве импровизоване домове унутар бетонских скелета. Те зграде су тада “њихове”, све док се једног дана, а можда никада, не настави изградња тих стамбених комплекса.
Ко је та преварена станарка?
– О њој не сазнамо пуно, осим што је пратимо кроз читав први дан у новом комплексу. Усељава се сама, а стан је купила док је комплекс још био у изградњи. Стан у који се усељава не одговара илустрацијама са рекламе, а њене примедбе је не воде ка било каквом решењу. Она је, као и радници који су градили те станове, само на други начин, ухваћена у замку инвеститорске архитектуре. Упркос базенима, фонтанама и баштама уздигнутим на пети спрат, високо изнад улице, осећа се изоловано у празном у комплексу у делу града где још увек ништа друго не постоји. Често огромни комплекси настану пре него што се створи права потражња за њима, у деловима града у којима још увек ничег нема. Док неки делови града делују препуно, многи су јако дуго пусти, постају руинирани пре него што су заправо готови и насељени. Нити је стан оно што је требало да буде, нити је усељивањем за њу отпочео нови, идилични живот какав рекламни билборди најављују. Зависно од места и комплекса, неки остају дуго празни, а богати често купују из инвеститорске логике – са идејом да ће, у некој перспективи, некретнине поскупети.
Проблем невидљивог рада
Помињете термин „убрзана урбанизација“ у вези вашег филма: зар то нисте могли да нађете и у Београду?
– Име “Обећани простори” носи и изложба видео-радова коју сам 2022. имао у београдском Дому Омладине, а која која кроз просторне и временске фрагменте представља управо промене Београда усред хаотичне и паразитне инвеститорске урбанизације, пројеката какав је Београд на води. Овај филм јесте, на неки начин, наставак исте идеје. У неком тренутку јесам размишљао да филм сместим у Београд, али нисам желео да то буде „студија случаја“. Једна од централних идеја овог филма јесте и физичка ограђеност, а ограђених комплекса у Београду, срећом, и даље нема пуно.
Шта је заправо ваша прва професија, сниматељ или редитељ?
– Хронолошки је моја прва професија сниматељ, а последњих шест, седам година се једнако бавим и једним и другим. Тренутно ми је фокус више на мојим филмовима, али свакако желим да наставим сарадњу са више редитеља са којима имам блиске дугогодишње сарадње као сниматељ. Осећам једнаку преданост ка филму у оба случаја, али је енергија на другачији начин усмерена. Од како радим на својим филмовима, постао сам, можда, предусретљивији и као сарадник када сам у улози сниматеља, јер разумем притисак и стање у којем се редитељи налазе кад је снимање у току.
Како се догодило да два филма снимате у Кини?
– Линфенг Ву и ја смо се упознали још 2010, на студентским фестивалима. Волели смо исте филмове и остали у контакту, а на његов позив сам путовао у Кину први пут. Заједно смо режирали два филма у Кини: кратки “Бела птица” који је приказан на берлинском фестивалу 2016, и дугометражни “Од сутра почињем да…“ који је приказан три године касније, такође у Берлину. Он прати свакодневицу једног представника пролетаријата савремене Кине, који ради ноћу изнад земље – као обезбеђење у огромној пословној згради, а дању спава испод земље.
Како то?
– Као и хиљаде других мигрантских радника у Пекингу, протагониста живи у минијатурној соби без прозора, у импровизованом смештају у атомском склоништу које је претворено у јефтине станове. Насупрот његовом животном простору, велики блистави град делује као нека недостижна визија просперитета намењеног другима. Тема “невидљивог” рада и посматрање простора су заједничка нит са филмовима које сам радио у Србији. Моја прва самостална режија је “Центар”, документарни портрет Сава Центра сниман 2017, а простор упознајемо из перспективе особља које брине о импресивном здању које је држава била потпуно запустила. Прошле године премијеру је имао “Инвентар”, који је такође фокусиран на Сава Центар, овог пута на његову трансформацију која је уследила након што је приватизован.
Моји добри Камбоџанци
Колико сте имали прилике да гостујете на другим фестивалима и шта за вас значи овај одлазак у Кан?
– Када су ауторски филмови у питању, фестивали су нажалост често једини могући начин да филмови дођу до публике. Поред све ограниченијих, често бесмислено лоших, финансијских услова, недостатак могућности приказивања представља највећу препреку филмским ствараоцима. Моји претходни филмови су имали добар фестивалски живот, имао сам прилике да путујем са њима и пратим филмску и фестивалску сцену. У Кану, међутим, до сада нисам био! Након више година рада и одрицања најближих сарадника да се овај филм реализује упркос јако малим средствима, прилика да будем део АСИД селекције у Кану је велики подстрек. Комисија сачињена од филмских аутора из целог света избрала је девет остварења која ће бити приказана, а фокус је на дебитантским филмовима и оним са израженим ауторским изразом.
Шта се дешава у кинематогфрафији Камбоџе? Осим за Ритија Пана, већи део света не познаје добро ситуацију у тој земљи.
– Сада када је филм готов заправо имам велику жељу да одем поново у Камбоџу – овог пута, невезано од посла. Упркос стресном и компликованом снимању, првенствено јер је пројекат био преамбициозан за средства која смо имали, време проведено тамо било јако значајно за мене. За кратко време сам имао прилику да упознам њихову филмску и уметничку сцену, и препознао доста сличности и по менталитету и по начину како људи сарађују са нашом сценом. Продукцијска кућа са којом сам радио стоји иза занимљивих аутора као што су Дави Чоу или Кавич Неанг чији филмови су познати у свету. Они покрећу низ иницијатива да активирају тамошњу филмску сцену, са радионицама за писање сценарија, умрежавања у региону југоисточне Азије и другим. Иста екипа такође има свој кино-клуб и ту се окупља пуно људи – повезани су и са алтернативном сценом и у ликовним уметностима и у музици. У том смислу, сцена у Пном Пену личи на сцену у Београду, иако је нешто мања. Сарадници које сам имао су били предани и имају пуно професионалног искуства, али и способност да се сналазе јер, као и српски аутори, често морају да раде у финансијски лошим условима, уз малу или никакву подршку државе. У Камбоџи постоји свега пар фестивала, а биоскопи су као и свуда сведени на комерцијални филм, углавном домаћи или холивудски, нешто мање кинески.
Пише Срђан Јокановић