Французи претерали, Јапанци и Шпанци профитирали, а роботи ушетали – тако су изгледали мајски дани на Кроазети
У мразовита мајска јутра у Кану, ужурбаним корацима групе људи се сливају буквално са свих страна, хитећи ка заједничком одредишту. Жамор различитих језика одзвања уличицама које воде ка обали мора. Из сваке зграде и хотела излази понеко ко се придружује овој реци људи које повезује једна ствар – око врата им млатарају акредитацијe различитих сорти.
Неки поспани, неки са кроасаном у устима, сви се труде да у осам или пола девет изјутра буду на састанку, пројекцији, разговору који почињу већ у то доба. Највише тих сусрета дешава се у џиновској кошници званој Конгресна палата, а од миља – Фестивалска палата, према најпознатијој од свих манифестација које се током целе године ту одржавају. На шест спратова изнад и два испод површине земље, распоређених између градске плаже и марине, на десетине хиљада квадратних метара, налази се небројано просторија, ходника, “тајних” пролаза, десетине биоскопских сала, много лифтова за које не знате тачно где вас воде, један хелиодром, неколико ресторана и бифеа, излаз на Међунардодно филмско село где опет има на десетине шатора и павиљона…
Нема сумње, лако је збунити се грандиозношћу те грађевине, мада не баш и њеном лепотом. Ове године је посетиоце фестивала много више збуњивало премало филмских звезда, како кажу. Нова времена су стигла: холивудским студијима се не исплати да у Кан доводе десетине људи који опслужују њихов филм, а да онда добију лоше критике које могу потпуно да униште живот тог филма. Фестивалски критичари умеју да буду веома оштри. Друго, сви ти велики акциони хитови све чешће иду пред публику одмах, чим буду завршени. Стриминг платформе су ту и мало који студио је спреман да чека фестивал па да прави стратегију приказивања, па да кроз неколико месеци крене у биоскопе. Са тим је готово. Фестивалима све више остају независни аутори са малим буџетима и мало звезда.
Али, упркос свему не може да се каже да Кану мањка звезда. Ено тамо Шерон Стоун на црвеном тепиху, ето је Деми Мур у жирију, ево Џона Траволте окруженог масом обожавалаца… Али, право питање је ко је звезда данас. Знају ли млађе генерације ко су Катрин Денев и Џејн Фонда или им је само потребна доза Ријане и Тејлор Свифт? Њих, заиста, у Кану нема.
Без поменуте Катрин Денев и њене млађе колегинице по имену Леа Сејду ове године се није могло. Чинило се као да ниједан филм није могао да прође без њих, и то у Главном такмичарском програму. Леа је била звезда филма “Непознати” у режији Артура Харарија, а Катрин остварења “Паралелне приче” Азгара Фарадија. Као шлаг на торти, обе играју у делу „Нежни монструм”, француском филму аустријске редитељке Мари Кројцер.
Необично ове године је да је било чак седам француских филмова од 22 колико их се такмичило за Палму, а да још шест има француског копородуцента, екипу и глумце. То се никада није десило, да поједини континенти уопште не буду заступљени, попут Африке и Латинске Америке, а да још по три филма имају Шпанија и Јапан! И, шта од остатка света остаје на светском фестивалу? Готово ништа. Селекторска политика Тијерија Фремоа малом броју људи је јасна.
Без обзира, велики је успех Шпаније и Јапана ове године што имају по три филма у најважнијем канском програму. Из Шпаније су то “Горки Божић” Педра Алмодовара, “Вољена“ Родрига Сорогојена (са Хавијером Бардемом) и “Црна кугла” Хавијера Амбросија и Хавијера Калва. Боје Јапана бранили су ветеран Хироказу Кореда са насловом „Овца у кутији”, затим “Изненада” Ријусуке Хамагучија и “Белешке из Нагија” у режији Коџија Фукаде.
Још једна занимљивост у вези овогодишњих канских филмова је поплава ратне тематике: као никада до сада имали смо филмове чија се радња дешава у време Првог или Другог светског рата. Можда чак и десетак, у различитим званичним секцијама. И сви одреда су француски, само један белгијски, од “Кукавице” Лукаса Донта и “Мулена” Ласла Немеша преко “Де Голове битке” Антонина Бодрија и “Кад падне ноћ” Данијела Отеја, до анимираног “Луси Лост” Оливијеа Клера. Занимљиво, али изгледа необјашњиво јер током разговора са многим ауторима тих остварења нису ми дали јасан одговор.
Док је историјске политике било колико хоћете, савремена је била невидљива. Чак и ван биоскопа. Руси и Украјинци мудро ћуте, Иранци и Американци такође, а бучно је било само на палестинском штанду где је увек гужва. Супротност израелском штанду чије су полице, столице и столови били потпуно празни, зидови без икаквих постера. Само двоје службеника је немо посматрало пролазнике од којих ниједан да застане и нешто пита. Поред је стајао припадник обезбеђења које ниједан други штанд није имао.
Новост је био повратак у већем броју компанија које купују и продају филмове, али и нешто што се дешавало на главној градској променади – Кроазети. Заједно са људима шетали су роботи, неки су били човеколики, а неки су имали облик или изглед четвороножних кућних љубимаца – паса и панди.
Пише Срђан Јокановић