Наш репортер на фестивалу у Кану

Наш филм „Терет“ и његов аутор Огњен Главонић достојно су представљали Србију у једном од престижних програма фестивала, док су највећу пажњу јавности изазвали Џон Траволта и екипа холивудског спектакла „Ратови звезда – Соло“. Невољама мањина (Афроамериканци и хомосексуалци), слабијих (жене и деца), угрожених (радничка класа и болесни), али и политиком (ратови, тиранија) бавила се већина аутора чија смо дела гледали.

Б ило је лепо присуствовати дугом аплаузу у великој сали канског хотела „Мериот“ где је одржана прва од неколико пројекција филма „Терет“ Огњена Главонића (33). Било је лепо и слушати још дужи разговор екипе филма са публиком након пројекције, током које се у суперлативима говорило о филму „Терет“, његовим глумцима и режији тог дела. Било је лепо и видети колико филмски кругови у Кану воле и цене Главонића, једноставно га ословљавајући „Оги“. Дао је бројне интервјуе и значајно подигао цену кинематографије Србије којој је од последње „Златне палме“ у Кану, за „Подземље“ Емира Кустурице, ово тек четврти пут да се са дугометражним играним филмом нађе у званичном програму фестивала (ту рачунамо и Југославију чија је Србија наследница). Наравно, уколико ту не убрајамо и остале филмове недостижног Емира Кустурице, као што су „Живот је чудо“ (2004), „Завет“ (2007) и „Марадона“ (2008) који су унапред имали обезбеђено место у главном програму овог фестивала. Ипак, након „Белог одела“ (1999) Лазара Ристовског, „Обичних људи“ (2009) Владимира Перишића и „Панаме“ (2015) Павла Вучковића, филм „Терет“ Огњена Главонића све њих надмашује, јер се такмичи у програму „Петнаест дана аутора“, трећем по важности у Кану. Основан 1968. као одговор на студентске демонстрације у Француској и свету, овај програм у својој суштини има бунтовништво и борбу за бољи свет. Такви су и филмови који се у њему приказују. Такав је и „Терет“: бреме које, ни крив ни дужан, на плећима носи главни јунак, возач једног камиона у време НАТО бомбардовања СР Југославије, осећају и гледаоци. У једном тренутку добија идеју шта, заправо, превози, због чега се цела акција одиграва у тешкој конспирацији, али се терет из камиона сада преселио у његов мозак: шта урадити, да ли сину објаснити шта тата ради или му рећи да тата то неће да ради, али да више нема новца? Без детаља из стварности и политике, којим је обиловао његов документарац „Дубина два“ на исту тему, „Терет“ казује причу о драматичности једног избора који се случајно дешава на путу од Косова и Метохије до Београда, али је тако познат из разних времена и различитих делова света. Главонић је говорио и о ширем наслеђу које се преноси из генерације у генерацију, о томе колико желимо да знамо истину, али би радије да је заборавимо и не знамо. Без истине лепше се живи.

Наставак можете прочитати у броју 3095.