До светиње скривене подно литице, у срцу Копаоника, у Метођу, прелепом и посебно заштићеном делу планине, треба намернику прилично времена. Лаганим ходом можда и читав сат од скретања са главног пута, који од Брзеће ка врху Копаоника води. Али, вреди се помучити. Јер, прва награда је уживање у шетњи и прелепим пределима овог дела Копаоника, а друга је црквица. Заправо, мала скромна дрвена конструкција која наткрива невелико удубљење у стени.
Драгуљ је све што тамо постоји, па и та малена светиња скривена дубоко у шуми. Треба да се уложи напор и стигне тамо, али, зато, ко се домогне овог каменитог терена одакле пуца поглед на поткопаоничка села, подариће нешто најлепше сваком свом чулу. Посебно души.
Није црквица дуго била мета намерника. Самовала је далеко од путева, у тишини какву стварају столетна стабла букве што у вис грабе. Онда се прочуло да је на том месту спас од муке нашао један локални бизнисмен. И прича о томе је прво кренула у тим круговима. Једна од њих иде овако:
…Дуго је Милорад Р. те ноћи размишљао о ономе што је неколико сати раније чуо за кафанским столом. Дошао је на Копаоник с породицом да се одмори. Пословне бриге оставио је у Београду, где је живео. Био је један од богатијих људи. Развио је малу пословну империју, али у последње време ништа није ишло како је планирао. Као да се све уротило против његовог бизниса. А нервоза због неуспешног пословања све више се преносила на породицу. Зато је и узео краћи одмор и отишао на планину да се одмори.
Исте ноћи за кафанским столом чуо је од неколико пословних партнера, које је срео на планини, интересантну причу о Метођу. Касније ће признати куму да до те вечери није ни чуо за Метође, а камоли да тамо људи одлазе у потрази за спасом.
Много тога се Милораду те ноћи мотало по глави. Зору је дочекао будан, a онда је одлучио – oтићи ће у ту цркву да се помоли, ништа га не кошта. Кренуо је иако није био сигуран докле ће да стигне и како ће то уопште да изгледа. Једино у шта је био сигуран јесте да никоме о томе неће реч рећи.
Без проблема је по завејаном друму стигао колима до половине пута ка Брзећи. Аутомобил је оставио на малом паркингу недалеко од жуте рампе. Та рампа означава улаз у национални парк, један од најлепших делова Копаоника.
Болеле су га очи од снежне белине окупане планинским сунцем. Једва је разазнавао пут. Нико туда није прошао пре њега, али је пртио стазу и ишао даље. Потрајало је. У нормалним условима то путовање траје колико и школски час. По снегу до колена, бар још толико. У два наврата је хтео да одустане. Први пут код гејзира, други – поред видиковца изнад дрвеног моста. Почео је да се пита шта он то, у ствари, ради. То му је говорио разум. Па ипак, нешто га је терало даље. И наставио је. Ускоро се с десне стране у подножју стене указала дрвена конструкција која је наткривала испосницу.
Огњан Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању