БЕОГРАД ЈЕ ЉУБАВ (2)
Наша Ада

На прву лопту би се рекло да је макишка страна бучнија и фенси (Sunnset Caffe, Carpe Diem, Just Vanilla), а да новобеоградска одржава дух прошлих времена, нарочито у кафићу „На крај света“. Може бити. Моја Газела више воли новобеоградску, јер она је рођена да целог живота тражи крај света и покушава да се попне, пређе, прескочи и претрчи да би га открила. Ја, иако нисам љубитељ буке и умем да будем носталгична, на Ади показујем своју фенсерај црту коју не поричем. За макишку страну ме, такође, везују и неке практичне ствари – она је ближа, ту пре могу да ухватим сунце, јер на Аду лети идем само рано ујутру. Због немогућности да много шетам не одлазим далеко па често „ухватим“ плажу ту негде после клуба „Шума“. Чува београдско речно острво још мојих сећања, као што су брање коприва на очуваном месту са познатим београдским езотеричним научником које се није завршило славно по њега, звездано бегенисање са навијачким бакљама и несвесно осећање Русије на Ади Сафари (зими ме тај део острва, због насеља „Партизан“ у коме су изрезбарене кућице (постоји ли још увек?) и грандиозног мира у који ме мало језеро истог трена убаци из неког необјашњивог разлога подсећа на руске пределе), али упијање витамина Д је, ипак, главно. Пролазим људе пужеве на самом почетку макишке стране, увек се обрадујем белом псу који стално спава испред кафића „Shine“ и крећем да уживам на сунцу.

У медијима можеш чути да је Ада београдско море. Моје није, окупала сам се само једном, 1997, мада, била сам у САД-у два месеца и водили су ме на океан у Cape May, али ми је једно купање такође било доста, океан је хладан, неподобан, огромних таласа и спасилац дува у пиштаљку кад се макнеш више од једног метра од обале, заморно. То је моје место за сунчање са морском инфраструктуром на којој оном ко је уређивао свака част.

У јулској зори, док низ адску променаду замичу ђубретари бакица пита бакицу: „Је ли вам ово прво јутро?“ „Јесте!“ „Добродошли!“. Тако широкорука Ада дочекује своје посетиоце, присно. А посетиоци као посетиоци, често бирају да се и теби и Ади попну на главу иако свуда около још има места за пешкире.

 

Пише Ана Атанасковић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању