Шпанска певачица рођена је истог датума када и „Илустрована Политика“ (11. новембра1958). Била је више пута гост на концертима у Београду, а знамо је и по песми „Пукни зоро“ коју је на шпанском отпевала у филму „Монтевидео, видимо се“. Упркос зрелом добу, не посустаје, баш као ни ми – половину сваке године проведе на концертима широм света
Када Луз Касал говори о пролазности времена, њен глас носи исту мирну сигурност као када пева – промишљен, али никада резигниран. „Равнотежа се не стиче само годинама или искуством,“ рекла је једном, „то је нешто на чему радиш сваког дана“.
Данас, у својим шездесетим, шпанска певачица на старење не гледа као на губитак, већ као на простор слободе. „За мене,“ рекла је недавно у Мадриду, „године нису затвориле сва врата – само су отвориле нека друга“.
Марија Луз Касал Пас рођена је 1958. године у Боиморту, малом месту у Галицији, где је одрастала окружена музиком и атлантским ветровима. Као тинејџерка преселила се у Мадрид, где је постала део живе поп-рок сцене крајем седамдесетих година. Њени први албуми, на којима је неке песме и сама писала, открили су мекано-груби глас јасне емоције, способан да отпева сваку животну драму, али без претеривања.
Светску славу стекла је 1991. када је редитељ Педро Алмодовар изабрао да отпева песме „Piensa en mí“ („Мисли на мене“) и „Un año de amor“ („Једна година љубави“) за његов култни филм „Високе потпетице“. У филму видимо глумца Мигела Бозеа како их пева, али је то био глас Луз Касал. Од тада, њена каријера спаја жанрове и генерације, увек обележена емотивном прецизношћу и суптилним достојанством, како су критичари наводили. Непрестано обилази свет и од 365 дана у години, бар половину провде на концертима.
Песма „Мисли на мене“ је оригинална стара мексичка болеро композиција коју су написали Агустин Лара и његова сестра Марја Тереса Лара тридесетих година прошлог века. Луз Касал ју је препевала и снимила за филм Педра Алмодовара „Високе потпетице“ (1991), и та верзија је постала један од њених највећих хитова – емотивна, драматична и препознатљива по њеној нежној, али снажној интерпретацији. У суштини, то је песма пуна љубави и туге: „Кад патиш, мисли на мене… чак и ако ме више не волиш, мисли на мене”, каже се у њој.
Други, још већи, хит из тог филма „Једна година љубави“ написао је Нино Ферер, италијанско-француски певач и композитор, још 1963. У извођењу тада познате италијанске певачице Мине песма је постала велики хит 1965. који је препеван на многе језике, чак и на турски и јапански! У филму песма има веома снажну сцену – као елегантан и болан опроштај. Значење је отприлике: „Прошла је једна година љубави – можда више не патиш, али не заборави да ћеш поново заплакати, јер све пролази, али љубав оставља траг“.
Иако се два пута суочила са раком дојке, о чему је отворено говорила, Луз Касал никада није дозволила да је болест сломи. „Болест ми је показала колико су ствари у животу крхке и пролазне“, рекла је, „али и колико снаге човек има када пева“. Данас и даље интензивно наступа – стотине концерата широм Европе и Латинске Америке – и у сваком граду њена енергија делује као првог дана.
Глас који Србија воли
Српска публика открила је Луз Касал преко филмских песама, много пре њеног првог концерта у нашој земљи. У међувремену је створила везу и са српским филмом. За потребе филма Драган Бјелогрлића „Монтевидео, видимо се“ отпевала је на шпанском (данас) српски народни класик „Пукни зоро“ коју је компоновао словеначки музичар Мањифико.
– За мене је била велика радост што сам могла да будем део пројекта Монтевидео – рекла је Касал. – Снимила сам ту песму са оркестром „Станислав Бинички“. Био је то музички и емотивни изазов, јер ме је повезао са причом, публиком и културом које нису моје, али сам то урадила са поштовањем и одушевљењем. Велика ми је част што сам учествовала у нечему што је толико дубоко у срцу балканске публике.
Ова песма постала је мост између шпанске и српске публике – спој двеју традиција које једнако цене страст, сету и достојанство.
Када је 2016. коначно стигла у Београд, у Сава Центар, у оквиру Гитар арт фестивала, сала је била распродата недељама унапред. Те вечери поздравила је публику пажљивим „Добро вече, Београде“ и певала као да се враћа кући, а не као да гостује први пут. Међу песмама нашло се и „Madrugadas” шпанска верзија вољене традиционалне песме „Пукни зоро“, која је у Србији већ имала статус модерног класика.
Њена веза са Србијом наставила се јуна 2025, када се вратила као звезда на Београд Ривер фесту, где је наступила под отвореним небом уз Симфонијски оркестар РТС. Критике су је описале као „чисто позориште искрених емоција“, савршен спој медитеранског жара и северњачке меланхолије.
Време није инструмент
На питање шта су јој године промениле у животу, Луз често одговара с осмехом: „Мање спавам, али више мислим“. Радозналост је није напустила – занимају је наука, уметност и људи. „Јако волим научнике,“ нашалила се недавно, „Марији Бласко бих чак поклонила стан“, додала је мислећи на шпанску научницу која је чувени молекурални биолог. Иза шале крије се истина: за њу су године време отворености, а не повлачења.
Ван сцене, Касал живи мирно, између Мадрида и родне Галиције, где и даље негује блискост са породицом и коренима. У вишедеценијској је вези са новинарем Паком Перезом Брајаном и немају децу. Говорила је да су „мојих седамнаест албума моја деца којој сам се посветила“. Њена музика, међутим, и даље путује светом – нежна, дисциплинована и ненаметљива, баш као и она сама. За Луз Касал време није непријатељ, само инструмент на коме свира, успешно. А све док је њен глас снажан – „задимљен“, емоционалан и препознатљив – она ће певати, јер, како каже: „Сваки концерт и даље осећам као да је први“.
Пише С. Јокановић