Наши интернирци у Норвешкој

Јуна ове године навршило се 76 година од како је у Норвешку стигао први, од укупно четири,m транспорта југословенских интернираца, који је требало да граде путеве и пруге на северу ове земље. Био је то пут у логоре истребљења. Од планираних 10.000, због епидемија и транспортних проблема,m послато је, са територије бивше Југославије, укупно 4.268 затвореника, од којих највише Срба, 3841,и то махом земљорадника из рудничко-таковског краја и Војводине. Страдало је, према незваничним подацима, више од половине, 2.360 логораша, који су били изложени зверским мучењима од стране фашиста и њихових присталица. Норвежани су, згрожени призорима измучених логораша, пружали несебичну помоћ интернирцима у храни,m лековима, смештају, покушају бекства… Пријатељство између два народа траје од тада до данашњих дана, а један од симбола ове привржености је и „Норвешка кућа“ у Горњем Милановцу, у којој је прошле године обновљена поставка изложбе која сведочи о овим крвавим годинама од 1942-1945.

Норвешки суд је 1947. утврдио је за логоре југословенских интернираца у Норвешкој следеће: ради се, несумњиво, о чистим логорима уништења, створеним ради систематског истребљења затвореника. Од укупно 30 логора за интернирце са територије Југославије, 13 је било смештено на северу Норвешке: изнад поларног круга су били Карасјок, Беисфјорд и Бјернфеле, Потус и Поларни круг; Корген и Осен испод Поларног круга. Тринаест логора је било у средњој Норвешкој (Ејзан –болеснички логор, Естрит итд.) и четири логора у јужној и југозападној Норвешкој (Берген, Рјукан,..) Живот је у свим логорима, под командом СС -јединица и организације ТОТ, био сличан, али је један од најсуровијих свакако био логор Беисфјорд, у коме су наши интернирци провели само четири месеца. За то време су од 900 затвореника преживела само 152! Село Беисфјорд је било малено, са двадесетак кућа, а до њега није било колског пута. Могло је да се дође пешке или чамцем из Нарвика. Логор се налазио на једној заравни близу села, тако да су мештани гледали мучења којима су били изложени логораши. А мучења су била паклено смишљена. Радили су на вађењу шљунка и песка из реке, за потребе градилишта, и то полуголи, по 12 часова и на температурама од минус двадесетак степени, а стражари су се смењивали сваких пола сата. Хигијена, на коју се обраћала посебна пажња, одражавала се у обавезном купању у често леденој води оближњих језера. Код кога су нађене ваши, убијан је на лицу места. Обавезно бријање је такође било мучење: добијан је један жилет за месец дана на 40 затвореника.

Убијање као забава

Храна је била веома оскудна, иако се од њих очекивао тежак рад: два оброка дневно (преодласка на посао и по повратку) и то 250 гхлеба, вода или чај, 20 г маргарина, а недељомкувани кромпир, 50 г сира и мармелада.При повратку са рада, снажнији су подупирали изнемогле, јер ко падне, биће батинан досмрти, или одмах убијен .Болесни су издвајани у посебну бараку,амбуланту, и као неспособни за рад убијани.Осим СС команде, стражари су били имлади Норвежани хирди, профашистичкиопредељени, који су за добру плату билиспремни да малтретирају затворенике,још жешће од Немаца. Имали су и посебне забаве. Познат је био „Беисфјордски крос“, када су по повратку са рада,исцрпљени до изнемоглости, логорашиморали да шест пута оптрче круг логора.Ко је пао, био је тучен или убијен. Другазабава је била „бацање штапа“. Затвореници су смели да се крећу само унутарограде логора. Стражар је бацао штап узабрањену зону и терао одређеног логораша да оде по њега. То је била смртнапресуда: затвореник је могао да бира или да оде по штап и буде убијен с леђа„у покушају бекства“, или да не послушаи буде убијен с лица „због тога што нијепослушао наређење“. Стражари су билистимулисани за убијање затвореника. Засваког убијеног су добијали по 15 данаодсуства!

Кавези од бодљикаве жице

Беисфјордски масакр се догодио 17. и 18. јула 1942. Тада је у амбуланти било 287 затвореника неспособних за рад. Већина је имала дизентерију јер је пијаћа вода била неисправна, али су Немци прогласили да сумњају на тифус. Неколико дана пре масакра, копали су канал, мислећи да копају за водовод. У ствари, копали су раке. Из бараке амбуланте су извођени појединачно и одмах убијани и падали у ископане канале. Они који су остали у бараци, схватили су шта их чека и нису хтели да изађу. Тада су Немци запалили бараку. Поједини су излетали из пожара и одмах били стрељани, а остали су се угушили или изгорели. Тако је убијено 287 затвореника. Способни за рад, који су били у другим баракама, изведени су из логора другим путем. Чули су пуцњаву, али нису знали шта се догађа у другом делу логора. Укрцани су у бродове и путовали два дана без хране и воде. Жеђ их је морила, јер су пре поласка на пут добили за јело слани ба калар. Из бродова су угурани у камионе, који су уместо цираде имали кров од бодљикаве жице, постављен тако ниско, да су се људи већ при уласку повређивали. То су били кавези од бодљикаве жице, у какве не би људи стављали ни животиње. Последњи део пута до логора Ерне Јернватн у Бјернфjелну су морали да прођу пешице, јер се налазио у планинама. За логораше није било барака, па су три седмице спавали на голој земљи и без крова над главом, док нису стигле бара ке из Финске. Радили су на градњи пута пре ма Шведској – један од пет крвавих путева.

Норвежани ужаснути

Норвежани, углавном антифашистички настројени, били су згрожени понашањем окупатора према југословенским интер нирцима. Прве информације о стрељанима у Беисфјорду су грађани очевици, послали норвешком члану њиховог Покрета отпора, учитељу и публицисти Осмунду Рерслету. Успео је да пребегне у неутралну Шведску и да информацију проследи посланику Краљевине Норвешке у Шведској, па је она доспела до норвешке Владе у Лондону. Шведска је спречила да та информација тада доспе у Швајцарску у Међународни Црвени крст. Међутим, норвешка Влада у егзилу већ је у септембру 1942. пустила вест у етар преко радио Лондона, а она је започињала речима „Из Норвешке стижу вести о нељудским грозотама са немачке стране према српским заробљеницима…“ Не само норвешки лист који излази у Лондону, већ и шведски листови, па чак и „Њујорк Тајмс“, обавештавају свет о злочини ма над српским интернирцима у Норвешкој. „Њујорк Тајмс“ чак објављује три слике, које је непознати Норвежанин послао Рерслету: превоз до Бјернфjела, логор и заједничку гробницу, а и целе 1943. пише о „Беисфјорд ској трагедији“. На немачко упозорење Шведској, шведска штампа тврди да ниједан лист није изнео било какву неистину, а да је „понашање Немаца према српским интер нирцима у оштрој супротности са нордијс ким осећањима правде“.

 

Наставак можете прочитати у броју 3104.