Јуна ове године навршило се 76 година од како је у Норвешку стигао први, од укупно четири, транспорта југословенских интернираца, који је требало да граде путеве и пруге на северу ове земље. Био је то пут у логоре истребљења. Од планираних 10.000, због епидемија и транспортних проблема, послато је, са територије бивше Југославије, укупно 4.268 затвореника, од којих највише Срба, 3841, и то махом земљорадника из рудничко-таковског краја и Војводине. Страдало је, према незваничним подацима, више од половине, 2.360 логораша, који су били изложени зверским мучењима од стране фашиста и њихових присталица. Норвежани су, згрожени призорима измучених логораша, пружали несебичну помоћ интернирцима у храни, лековима, смештају, покушају бекства… Пријатељство између два народа траје од тада до данашњих дана, а један од симбола ове привржености је и „Норвешка кућа“ у Горњем Милановцу, у којој је прошле године обновљена поставка изложбе која сведочи о овим крвавим годинама од 1942-1945.
Југословенску владу у егзилу је већ августа 1942. обавестио југословенски посланик у Шведској о масакру, тражећи и материјалну помоћ за збрињавање интернираца који су успели да пребегну у Шведску. Влада тражи од југословенског посланства у Швајцарској да међународни Црвени крст интервенише код Немаца. У исто време шаље ноту свим савезничким владама, уз чланке из шведских и норвешког листа (оног који излази у Лондону), са молбом да се Међународном Црвеном крсту обезбеди посета логорима у Норвешкој. Дозвола је добијена годину дана касније, августа 1943, и то само за болеснички логор Ејзанд. У то време су већ сви логори били под контролом немачке војске, а логор Беисфјорд затворен. Да ли је на немачку Врховну команду утицало писање америчке и енглеске штампе, или је разлог био пораз код Стаљинграда, тек она ублажава систем најтежег терора према српским интернирцима од краја октобра 1942, а команде над свим југословенским логорима у Норвешкој, од марта 1943. до краја рата преузима војска, а интернирци имају статус ратних заробљеника. У овом статусу, могу да посећују поједине логоре лекари Црвеног крста, да примају од међународних организација пакете с храном, лекове. Преживели логораш, Словенац, причао је како су се криминалци и издајници понашали горе од Немаца. Тукли су, мучили и ноћу убијали десетине логораша, давећи их, гурајући им главе у кибле са мокраћом. То се најчешће радило са болеснима. Стефан Телишман, месар и боксер из Загреба, убијен је октобра 1942. у логору Корген у Северној Норвешкој. Убио га је норвешки стражар уз одобрење норвешког предрадника, када су чули да је у Беисфјорду удавио неколико десетина логораша.
Организација повезаних другова
У првим данима доласка у Норвешку, није била могућа било каква организација самих логораша. Некаква организованост је потребна за одржавање голог живота, борба против депресије, страха, апатије. Немци су у сваку групу убацивали један број криминалаца из југословенских затвора и користили их као привилеговане помагаче логорских управа. Највише је било убачених у групе првог транспорта. Осим њих и Хрвати су имали посебан третман и чак имали на рукаву белу траку као знак препознавања. Један број њих се одмах определио за сарадњу с Немцима, док су остали делили судбину других затвореника. Привилеговани су постајали собне старешине (капо), кувари, а они који су знали немачки – тумачи. Појединци су били у стању да убију човека да биму повадили златне зубе и продали их немачким стражарима. Организовање логораша су почеличланови КПЈ (било их је укупно 600) и они који су имали искуство са илегалним радом. У логорима у Северној Норвешкој, где су услови живота били најгори, организација се звала „Организација повезаних другова“.Главни задатак је био борба против криминалаца, поштена подела хране која се добијала споља, помоћ болесним и изнемоглим. Ова помоћ се обављала на разне начине, почев од помагања при ходању, па до „бригаде спаса“, када су отпорнији улазили уместо болесних и изнемоглих у ледену воду за купање. Никакав вид информисања није био могућ у логорима који су били под командом СС јединица. Културна делатност је почела теккада је Вермахт преузео команду. Тада су организовани аналфабетски течајеви, приређиване драмске представе, формирани хорови. У логору на Поларном кругу је излазио лист „Логорска зора“, писан је руком у осам примерака. У логору Естронг је организован Логорски универзитет са предавањима из науке, историје, филозофије, географије.Неки логораши су своју тугу претакали у песме. Стихови једног од њих, Душана Азањца, су уписани у споменикинтернирцима у Горњем Милановцу. Немачки и норвешки извори и документа говоре о српским интернирцима и српским логорима; чак у Државном архиву у Ослу предмет се водикао „Српски логори“. За то постоје два објашњења: у тим логорима је 90 одсто било Срба, а у то време Југославија као држава није постојала. У Норвешкој је било концентрационих логора и за Норвежане. Тако је средином јуна 1942. у луку Трондхајм упловио брод са 300 норвешких наставника, који су одбили да држе наставу по фашистичком програму. Црвени крст Трондхајмаих је илегално помагао, али је исто тако помагао и наш болеснички логор Ејзанд, који се налазио у близини. Преко „Млечног пута“, уз помоћ Данске и Шведске, снабдевали су их млеком, путером, медом, али и лековима, које чак није имала ни немачка војска. Лекари интернирци су по норвешкој деци слали спискове потребних лекова, а лекари из оближњег санаторијума су их истим путевима слали; а куварице санаторијума припремале пакете са храном.
Наставак можете прочитати у броју 3105.