Наши интернирци у Норвешкој – српска кућа на брду

Јуна ове године навршило се 76 година од како је у Норвешку стигао први, од укупно четири, транспорта југословенских интернираца, који је требало да граде путеве и пруге на северу ове земље. Био је то пут у логоре истребљења. Од планираних 10.000, због епидемија и транспортних проблема, послато је, са територије бивше Југославије, укупно 4.268 затвореника, од којих највише Срба, 3841, и то махом земљорадника из рудничко-таковског краја и Војводине. Страдало је, према незваничним подацима, више од половине, 2.360 логораша, који су били изложени зверским мучењима од стране фашиста и њихових присталица. Норвежани су, згрожени призорима измучених логораша, пружали несебичну помоћ интернирцима у храни, лековима, смештају, покушају бекства… Пријатељство између два народа траје од тада до данашњих дана, а један од симбола ове привржености је и „Норвешка кућа“ у Горњем Милановцу, у којој је прошле године обновљена поставка изложбе која сведочи о овим крвавим годинама од 1942-1945.

Норвешка организација отпора фашистима, Хјемфронт, помагала је интернирцима у добављању и уносу хране и лекова, које су прикупљали грађани, у логоре. То су радили минери и остали стручњаци, Норвежани, који су радили на градилиштима, иако су им Немци претили да ће оног кога ухвате да помаже Србима, стрпати такође у логор. Преко њих су дотуране и информације о стању на фронтовима. Логорски тумачи су добрим делом били заслужни за добре односе логораша са становништвом. Многа, тако започета пријатељства, одржала су се и до данас, 76 година касније и пренела на следеће генерације.

Најсевернији логор изнад Поларног круга је био логор Карасјок у Лапонији, где је чак и за време лета температура често падала испод нуле. Септембра 1942, у страшној хладноћи Лапоније, из тог логора су побегла два логораша. Нашао их је у шуми, промрзле и изгладнеле Лапонац и одвео у кућу Лапонке Кирстен Свиненг, касније назване Мама Карасјок. Снабдевени су храном, завојима и лапонским ципелама и поведени ка шведској граници. Један од њих је убијен, а други је успео да уђе у Шведску. Немци су посумљали да Мама Карасјок помаже интернирцима-бегунцима и запалили су јој кућу. Када је Маршал Тито био 1965. у Норвешкој, посетио је, заједно са краљем Олафом, Маму Карасјок.

Помаже и ујка Тигоз

Надзорник радова на градилишту пута Корген-Гранхатен, једног од „крвавих путева“, Норвежанин Ригоз, спасао је бар педесет логораша сигурне смрти, а није се бојао ни да команданту СС-јединице каже: “Ви сте довели ове људе да раде, а не да их мучите и убијате. Вама, Немцима, је потребан овај пут, а не нама Норвежанима. На овај начин неће бити никада завршен“. Ригоз је био члан Хејмфронта и снабдевао их је информацијама са фронтова.Затвореници су га, из милоште, звали ујка Ригоз. Када су фебруара 1943. из логора Естрат побегла пет затвореника, крили су се у околним кућама сељака. Бојећи се да ће их Немци ту наћи, сељани су на рукама однели грађу за кућу у скоро непроходно брдо Стјерн и саградили им кућу. Бегунци су се уселили марта месеца у кућу и ту сачекали временске прилике за бег у Шведску. Сељаци су им два пута недељно доносили храну. Та кућа је касније названа „Српска кућа“ и данас је туристичка атракција.

Срби узвратили доброчинство

Када су поједини логори напуштани, Норвежани су откопавали јаме и сахрањивали интерниреце у заједничке обележене гробнице. На гробљу код места Ботн, у Северној Норвешкој, сахрањено је 1818 особа, од тога 1018 непознатих. Гробље је уређено као најлепши парк, а Норвежани га редовно одржавају. На једном дрвету висе грабуље, тако да сваки посетилац може да учествује у уређењу гробља. У истом граду се налази и руско гробље. Сматра се да је побијено 80.000 Руса који су такође радили на „крвавим путевима“. Српски интернирци су покушали, бар онолико колико су могли, да се захвале Норвежанима. Када су почели да им пристижу пакети од Америчког Црвеног крста, са чоколадом, кафом, цигаретама, бацали су из камиона који су их пребацивали у друге логоре, пакетиће, посебно деци, која су им били први помагачи. Норвежани су били запањени таквом пажњом: и сами изгладнели и жељни свега, хтели су то да поделе са особама које су им помагале кад им је било најтеже.

Широм Норвешке, где су били српски логори, никли су споменици. Први од њих је био споменик код логора „Поларни круг“. Пројектовао га је интернирац, студент архитектуре, Велимир Илић, а откривен је 15.јуна 1945, неколико дана пре него што су интернирци пребачени у логор у Трондхајму. Норвежани су сачували од заборава чак и место на „крвавом путу“, где је убијен изнемогао српски младић. Његов брат, који је био у истој колони, крвљу убијеног младића је на стени поред које је убијен, нацртао крст. Када је крв избледела, Норвежани су га премазали црвеном бојом и чувају га као спомен на страдања интернираца. Спомен гробља постоје у месту Ботн, где су пренета тела већине страдалих логораша у Северној Норвешкој; у Мухолту код Торндхајма, где су сахрањени страдали у логорима Средње Норвешке и у месту Ус код Бергена, где је убијено 27 интернираца. У центру Нарвика се налази Ратни меморијални музеј, у коме је један део посвећен концентрационим логорима у Северној Норвешкој. У Ослу је у оквиру Меморијалног комплекса, подигнутог 1976, заједнички споменик свим југословенским интернирцима, а открио га је норвешки краљ. Осим споменика у Ослу, сва остала спомен обележја и споменике одржавају локалне комунe. Пред крај рата, Немци се са финског фронта повлаче у Норвешку. Планирали су да из ње наставе рат уз помоћ подморница и новог оружја „Фау“. Преко двадесет немачких дивизија се налазило у Финмарку, покрајини на северу Норвешке. Од јесени 1944, до краја рата, Немци су у тој покрајини спалили 10.000 зграда, уништили школе, болнице, цркве, електрична постројења, чак и рибарске бродове.

Сами у Поларном кругу

Вили Брант, немачки новинар, антифашиста, који је потражио азил у Шведској, био је задужен да спречи Немце да ликвидирају заточенике у логорима Норвешке. Покушао је са главнокомандујућим Вермахта у Норвешкој о томе да постигне договор, јер је лично Гебелс обећао грофу Бернадоту, председнику Међународног црвеног крста, да нико од логораша у Европи неће бити убијен после капитулације. Али, нико није могао да буде сигуран у обећања. Због тога су на разне начине интернирци били обавештавани како да се организују. Логор Поларни круг се налазио на ненасељеном месту, па интернирци нису имали везе са Норвежанима. Морали су сами да се организују и тако дочекају слободу. Храна, која је иначе била лоша, још више је смањена, јер је требало хранити толику војску. „Организација повезаних другова“ је упозорила све логораше да не праве провокације и да им не наседају. Осмог маја је у логору заседао преки суд. Деветорица издајника и доушника који су мучили и убијали остале, осуђена су на смрт и убијени џакчићима са песком. Деветог маја је ударна група преузела стражу, а 14. је стигла делегација норвешких војних снага. Били су одушевљени како су логораши организовани и поднели извештај у коме кажу да су затекли 800 Срба, од којих 26 болесних, које су одмах пребацили у болницу.

Наставак можете прочитати у броју 3106.