Naši internirci u Norveškoj – srpska kuća na brdu

Juna ove godine navršilo se 76 godina od kako je u Norvešku stigao prvi, od ukupno četiri, transporta jugoslovenskih interniraca, koji je trebalo da grade puteve i pruge na severu ove zemlje. Bio je to put u logore istrebljenja. Od planiranih 10.000, zbog epidemija i transportnih problema, poslato je, sa teritorije bivše Jugoslavije, ukupno 4.268 zatvorenika, od kojih najviše Srba, 3841, i to mahom zemljoradnika iz rudničko-takovskog kraja i Vojvodine. Stradalo je, prema nezvaničnim podacima, više od polovine, 2.360 logoraša, koji su bili izloženi zverskim mučenjima od strane fašista i njihovih pristalica. Norvežani su, zgroženi prizorima izmučenih logoraša, pružali nesebičnu pomoć internircima u hrani, lekovima, smeštaju, pokušaju bekstva… Prijateljstvo između dva naroda traje od tada do današnjih dana, a jedan od simbola ove privrženosti je i „Norveška kuća“ u Gornjem Milanovcu, u kojoj je prošle godine obnovljena postavka izložbe koja svedoči o ovim krvavim godinama od 1942-1945.

Norveška organizacija otpora fašistima, Hjemfront, pomagala je internircima u dobavljanju i unosu hrane i lekova, koje su prikupljali građani, u logore. To su radili mineri i ostali stručnjaci, Norvežani, koji su radili na gradilištima, iako su im Nemci pretili da će onog koga uhvate da pomaže Srbima, strpati takođe u logor. Preko njih su doturane i informacije o stanju na frontovima. Logorski tumači su dobrim delom bili zaslužni za dobre odnose logoraša sa stanovništvom. Mnoga, tako započeta prijateljstva, održala su se i do danas, 76 godina kasnije i prenela na sledeće generacije.

Najseverniji logor iznad Polarnog kruga je bio logor Karasjok u Laponiji, gde je čak i za vreme leta temperatura često padala ispod nule. Septembra 1942, u strašnoj hladnoći Laponije, iz tog logora su pobegla dva logoraša. Našao ih je u šumi, promrzle i izgladnele Laponac i odveo u kuću Laponke Kirsten Svineng, kasnije nazvane Mama Karasjok. Snabdeveni su hranom, zavojima i laponskim cipelama i povedeni ka švedskoj granici. Jedan od njih je ubijen, a drugi je uspeo da uđe u Švedsku. Nemci su posumljali da Mama Karasjok pomaže internircima-beguncima i zapalili su joj kuću. Kada je Maršal Tito bio 1965. u Norveškoj, posetio je, zajedno sa kraljem Olafom, Mamu Karasjok.

Pomaže i ujka Tigoz

Nadzornik radova na gradilištu puta Korgen-Granhaten, jednog od „krvavih puteva“, Norvežanin Rigoz, spasao je bar pedeset logoraša sigurne smrti, a nije se bojao ni da komandantu SS-jedinice kaže: “Vi ste doveli ove ljude da rade, a ne da ih mučite i ubijate. Vama, Nemcima, je potreban ovaj put, a ne nama Norvežanima. Na ovaj način neće biti nikada završen“. Rigoz je bio član Hejmfronta i snabdevao ih je informacijama sa frontova.Zatvorenici su ga, iz milošte, zvali ujka Rigoz. Kada su februara 1943. iz logora Estrat pobegla pet zatvorenika, krili su se u okolnim kućama seljaka. Bojeći se da će ih Nemci tu naći, seljani su na rukama odneli građu za kuću u skoro neprohodno brdo Stjern i sagradili im kuću. Begunci su se uselili marta meseca u kuću i tu sačekali vremenske prilike za beg u Švedsku. Seljaci su im dva puta nedeljno donosili hranu. Ta kuća je kasnije nazvana „Srpska kuća“ i danas je turistička atrakcija.

Srbi uzvratili dobročinstvo

Kada su pojedini logori napuštani, Norvežani su otkopavali jame i sahranjivali internirece u zajedničke obeležene grobnice. Na groblju kod mesta Botn, u Severnoj Norveškoj, sahranjeno je 1818 osoba, od toga 1018 nepoznatih. Groblje je uređeno kao najlepši park, a Norvežani ga redovno održavaju. Na jednom drvetu vise grabulje, tako da svaki posetilac može da učestvuje u uređenju groblja. U istom gradu se nalazi i rusko groblje. Smatra se da je pobijeno 80.000 Rusa koji su takođe radili na „krvavim putevima“. Srpski internirci su pokušali, bar onoliko koliko su mogli, da se zahvale Norvežanima. Kada su počeli da im pristižu paketi od Američkog Crvenog krsta, sa čokoladom, kafom, cigaretama, bacali su iz kamiona koji su ih prebacivali u druge logore, paketiće, posebno deci, koja su im bili prvi pomagači. Norvežani su bili zapanjeni takvom pažnjom: i sami izgladneli i željni svega, hteli su to da podele sa osobama koje su im pomagale kad im je bilo najteže.

Širom Norveške, gde su bili srpski logori, nikli su spomenici. Prvi od njih je bio spomenik kod logora „Polarni krug“. Projektovao ga je internirac, student arhitekture, Velimir Ilić, a otkriven je 15.juna 1945, nekoliko dana pre nego što su internirci prebačeni u logor u Trondhajmu. Norvežani su sačuvali od zaborava čak i mesto na „krvavom putu“, gde je ubijen iznemogao srpski mladić. Njegov brat, koji je bio u istoj koloni, krvlju ubijenog mladića je na steni pored koje je ubijen, nacrtao krst. Kada je krv izbledela, Norvežani su ga premazali crvenom bojom i čuvaju ga kao spomen na stradanja interniraca. Spomen groblja postoje u mestu Botn, gde su preneta tela većine stradalih logoraša u Severnoj Norveškoj; u Muholtu kod Torndhajma, gde su sahranjeni stradali u logorima Srednje Norveške i u mestu Us kod Bergena, gde je ubijeno 27 interniraca. U centru Narvika se nalazi Ratni memorijalni muzej, u kome je jedan deo posvećen koncentracionim logorima u Severnoj Norveškoj. U Oslu je u okviru Memorijalnog kompleksa, podignutog 1976, zajednički spomenik svim jugoslovenskim internircima, a otkrio ga je norveški kralj. Osim spomenika u Oslu, sva ostala spomen obeležja i spomenike održavaju lokalne komune. Pred kraj rata, Nemci se sa finskog fronta povlače u Norvešku. Planirali su da iz nje nastave rat uz pomoć podmornica i novog oružja „Fau“. Preko dvadeset nemačkih divizija se nalazilo u Finmarku, pokrajini na severu Norveške. Od jeseni 1944, do kraja rata, Nemci su u toj pokrajini spalili 10.000 zgrada, uništili škole, bolnice, crkve, električna postrojenja, čak i ribarske brodove.

Sami u Polarnom krugu

Vili Brant, nemački novinar, antifašista, koji je potražio azil u Švedskoj, bio je zadužen da spreči Nemce da likvidiraju zatočenike u logorima Norveške. Pokušao je sa glavnokomandujućim Vermahta u Norveškoj o tome da postigne dogovor, jer je lično Gebels obećao grofu Bernadotu, predsedniku Međunarodnog crvenog krsta, da niko od logoraša u Evropi neće biti ubijen posle kapitulacije. Ali, niko nije mogao da bude siguran u obećanja. Zbog toga su na razne načine internirci bili obaveštavani kako da se organizuju. Logor Polarni krug se nalazio na nenaseljenom mestu, pa internirci nisu imali veze sa Norvežanima. Morali su sami da se organizuju i tako dočekaju slobodu. Hrana, koja je inače bila loša, još više je smanjena, jer je trebalo hraniti toliku vojsku. „Organizacija povezanih drugova“ je upozorila sve logoraše da ne prave provokacije i da im ne nasedaju. Osmog maja je u logoru zasedao preki sud. Devetorica izdajnika i doušnika koji su mučili i ubijali ostale, osuđena su na smrt i ubijeni džakčićima sa peskom. Devetog maja je udarna grupa preuzela stražu, a 14. je stigla delegacija norveških vojnih snaga. Bili su oduševljeni kako su logoraši organizovani i podneli izveštaj u kome kažu da su zatekli 800 Srba, od kojih 26 bolesnih, koje su odmah prebacili u bolnicu.

Nastavak možete pročitati u broju 3106.