Финске, па је то био разлог више да има трупе на северу Норвешке. Проблем је био што у тим пределима није било путева ни железничких пруга за пребацивање људства и опреме. Допремање војске и наоружања поморским или ваздушним путем, тада једино могућим, било је веома опасно, јер их је контролисала британска поморска и ваздухопловна сила. Одлазак у непознато Због тога је Врховна команда Вермах та у марту 1942. донела одлуку да се из концентрационих логора широм Европе, одвоје млади, снажни мушкарци и пошаљу на рад у Норвешку, да тамо изграде путеве и пруге. Европа је у ратном вихору. Мала Краљевина Норвешка, на крајњем северу Европе, у Великом рату је успела да очува независност. У Другом светском рату није била те среће. Због њеног стратешког положаја на атлантској обали, Немци су се бојали да Савезници не нападну Немачку преко Норвешке. Осим тога, Норвешка је богата рудама, посебно никлом и ако се зна да су се Немци снабдевали рудом гвожђа из рудника у Шведској – која је званично била неутрална, али је дозволила коришћење свог рудног блага фашистичкој Немачкој, која се допремала преко норвешке луке Нарвик – јасно је да је Норвешку треба Јуна ове године навршило се 76 година од како је у Норвешку стигао први, од укупно четири, транспорта југословенских интернираца, који је требало да граде путеве и пруге на северу ове земље. Био је то пут у логоре истребљења. Од планираних 10.000, због епидемија и транспортних проблема, послато је, са територије бивше Југославије, укупно 4.268 затвореника, од којих највише Срба, 3841, и то махом земљорадника из рудничко-таковског краја и Војводине. Страдало је, према незваничним подацима, више од половине, 2.360 логораша, који су били изложени зверским мучењима од стране фашиста и њихових присталица. Норвежани су, згрожени призорима измучених логораша, пружали несебичну помоћ интернирцима у храни, лековима, смештају, покушају бекства… Пријатељство између два народа траје од тада до данашњих дана, а један од симбола ове привржености је и „Норвешка кућа“ у Горњем Милановцу, у којој је прошле године обновљена поставка изложбе која сведочи о овим крвавим годинама од 1942-1945
Европа је у ратном вихору. Мала Краљевина Норвешка, на крајњем северу Европе, у Великом рату је успела да очува независност. У Другом светском рату није била те среће. Због њеног стратешког положаја на атлантској обали, Немци су се бојали да Савезници не нападну Немачку преко Норвешке. Осим тога, Норвешка је богата рудама, посеб но никлом и ако се зна да су се Немци снабдевали рудом гвожђа из рудника у Шведској – која је званично била неу трална, али је дозволила коришћење свог рудног блага фашистичкој Немачкој, која се допремала преко норвешке луке Нарвик – јасно је да је Норвешку требали окупирати. То су били разлози да се немачка војска, без објаве рата, искрца 9. априла 1940. године у луци Нарвик. Жестоке борбе су се водиле седам дана, али је отпор био безуспешан. Норвешка је окупирана, а краљевска породица и влада одлазе у Лондон у егзил. Власт у земљи преузима профашистички политичар Ингвер Елстен Квислинг. По њему су касније сви политичари, који су прихватили власт под окупатором, названи квислинзи, што је био синоним за издајникe. После објаве рата са тадашњим СССР-ом, нацистичка Немачка је, поред страха од англо-америчких напада, предвиђала и могућ напад Руса преко Крвави пут.Финске, па је то био разлог више да има трупе на северу Норвешке. Проблем је био што у тим пределима није било путева ни железничких пруга за пребацивање људства и опреме. Допремање војске и наоружања поморским или ваздушним путем, тада једино могућим, било је веома опасно, јер их је контролисала британска поморска и ваздухопловна сила.
Одлазак у непознато
Због тога је Врховна команда Вермах-та у марту 1942. донела одлуку да се из концентрационих логора широм Европе, одвоје млади, снажни мушкарци и пошаљу на рад у Норвешку, да тамо изграде путеве и пруге. Тако је одлучено и да се из логора Сајмиште, Бањица, Ниш-Црвени крст, Градишка, Шабац, Јасеновац, око 10.000 затвореника пошаље у Норвешку. То су били заробљени партизани (осим оних који су заробљавани у борбама они су одмах стрељани), четници који су се опирали окупатору, илегални радници, симпатизе ри отпора, али и таоци, потпуно недужни земљорадници и радници, који су се у да том тренутку нашли на погрешном месту. Упутство Врховне команде је било да се на ове логоре имају применити „услови најтежег терора“. Пројекат се одвијао под шифром “Викинг“. Од планираних 10.000, због епидемија и транспортних проблема, послато је, са територије бивше Југославије, у четири наврата, укупно 4.268 затвореника. Затво реници су из других логора стизали у логор на Сајмишту, па су из Земуна, бродовима путовали до Беча, возом у теретним вагони ма до Штетина, па опет теретним бродовима до норвешких лука. Затвореницима је само речено да иду на рад и многи су тај пут сматрали спасењем од убијања у логорима у којима су били. Нису знали у коју земљу иду, све док нису стигли у Норвешку, за коју многи нису никада ни чули, нити знали где се она налази. Путовање је било дуго, трајало је око 2 месеца, а пут теретним бродовима уз Атлантску обалу Норвешке и опасан, јер је британска ратна флота била ефикасна и потапала немачке бродове. За време пута су једва добијали храну и воду за пиће, били на гурани да су једва могли да стоје и обављали нужду у простору у коме су путовали. У Норвешкој је за југословенске интер нирце било 30 логора, од тога 13 у Северној Норвешкој. Неки су били привремени и трајали само неколико месеци, а поједини неколико година. Радили су на изградњи путева кроз Север ну Норвешку такозвани “Крвави пут“ изнад Поларног круга, на изградњи железничке пруге, бункера и обалских војних по стројења. У првом транспорту, који је у луке Нар вик, Берген и Трондхајм стигао у другој половини јуна 1942, налазило се 2.613 особа. Смештени су у логоре Карасјок, Ботн, Беисфјорд, Корген и Осен. Карасјок је био најсевернији логор изнад Полар ног круга, у коме су температуре биле и испод – 40 степени.
Ноћ и магла
Норвешки грађани, очевици искр цавања интернираца у луци Нарвик, 24. јуна 1942, били су ужаснути оним што су видели. Под јаком стражом се кретала поворка мршавих као скелети, измучених, скоро голих и босих људи, од којих су неке носили или придр жавали другови, јер нису били у стању да ходају. Стражари су одржавали ред дрвеним моткама са гвозденим шиљ ком на врху и тиме гонили оне који су падали. Од пристаништа до логора у Беисфјорду је требало још да препе шаче осам километара.Други транспорт је са 857 људи стигао у луку Трондхајм октобра 1942. и био смештен у пет логора у северној Нор вешкој . Људи у оба ова транспорта су тре тирани као политички ухапшеници и били су под непосредном командом СС јединица и Специјалних јединица организације ТОТ. Трећи транспорт је стигао марта и септембра 1943. у Осло и распоређен је у логоре Ботн, Корген и Ејзанд, био под командом Вермахта (немачке војске) и имао третман ратних за робљеника. Четврта група од 145 затвореника је стигла у Осло априла 1943. и смештена је у логоре Рјукан и Пореструн. Ова група је радила помоћне послове за фабрику тешке воде и хемијске фабри ке и стално била смештена у та два ло гора. Тешка вода је била неопходна за производњу атомске бомбе у Немачкој, а норвешки и британски командоси су 1944. извели једну од највећих дивер зија у Европи, потопивши брод који је превозио из Норвешке за Немачку. Логораши из прва три транспорта су пребацивани из једног логора у други. Тајно пребацивање логораша је био део пројекта „Ноћ и магла“, а циљ је био да држи логораше у страху и неиз весности и да спречи њихово интерно организовање.
Лекар отишао добровољно
Једини који је добровољно отишао у Норвешку је лекар Милорад Селенић. Био је затвореник у логору на Сајмишту и добровољно се пријавио да са првим транспортом иде у Норвешку јер нису имали у свом саставу лекара. За време боравка транспорта у Бечу спасао је многе тифусаре сигурне смрти. Било му је понуђено да остане као слободњак у Бечу, али је изабрао да настави са својим транспортом у Норвешку. Иако је имао собу ван логора, скоро све време је проводио са болесницима у амбуланти и покушавао да за најтеже болеснике набави лекове. Разболео се од плућне туберкулозе и једва преживео. Вратио се у домовину крајем 1945. санитетским возом.
Наставак можете прочитати у броју 3103.