Системско измицање столице
НАСИЉЕ НАД ПРОСВЕТАРИМА

Једна од главних тема крајем прошле године било је школство. На жалост, по ко зна који пут, реч је о насиљу у школи, али овог пута жртва није било дете, већ професорка. На друштвеним мрежама проширио се снимак ученика који професорки Техничке школе из Трстеника Марији Стевановић измичу столицу. Управо због тога што је видео доспео на друштвене мреже шира јавност је сазнала за понижавајућу ситуацију у којој се нашла професорка.

„Здравствених тешкоћа имам толико да о томе могу да напишем роман“, гласио је одговор Марије Стевановић на питање о проблемима које јој је изазвао несрећни догађај, као и снимак измицања столице.

Уследила је бурна реакција и тражење казни за насилне ученике, али и њихове родитеље. Тражена су брза решења, а деловало је да ће тако одреаговати и Министарство просвете.

Иако психичко, физичко, па и дигитално насиље у школама није ретко, наставници се због страха, али и многих других разлога, устручавају да о њему говоре.

Гађање папирићима, увреде, лупање школских клупа или директно насиље, представљају „арсенал“ непријатних ситуација које су постале реална опасност наставног кадра  у Србији. Премда је насиље усмерено према наставницима и наставницама присутно, о њему се говори тек онда када неки од случајева доспе у медије.

У раду „Насилно понашање ученика према наставницима у средњој школи“ из 2018. године, истраживање је показало да у Србији око 80 одсто професора који раде у средњим школама, доживи неки од облика насиља. Такође се наводи да је оно најчешће вербално, док је у 2017. години 15 одсто професора претрпело уништавање личне имовине, крађу па и физичке нападе.

Међутим, од јануара до децембра 2022. Министарство просвете је обавештено о само два случаја у којима су ученици били насилни или су се непримерено опходили према наставницима. Председник Форума београдских гимназија Александар Марков објашњава да је проблем то што многи испади пролазе „испод радара“.

„Проблем је што велики број случајева никада не стигне до Министарства. Друга врста проблема је непостојање података о томе каква је била реакција на појаву насиља, односно које мере су предузете у конкретним ситуацијама. Министар Бранко Ружић је недавно излазио са статистичким подацима о броју насилних догађаја, али нигде није говорио о томе какав је био епилог истих“, указује Марков.

 

 

Текст Ивана Јапунџа и Милица Ћирић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању