Готово свака трећа жена у свету доживела је физичко или сексуално насиље од стране интимног партнера. С друге стране, само 40 одсто њих потражи било какав вид помоћи. Код нас је ситуација још алармантнија: према истраживањима Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) чак 62 одсто припадница нежнијег пола имале су искуство родно заснованог насиља након своје 15. године, и то најчешће сексуално узнемиравање (42 одсто), физичко или сексуално насиље (22 одсто) у партнерском односу или ван њега, а свака десета је била прогањана. Још више је поражавајуће сазнање да је само девет одсто жена које су трпеле насиље од стране садашњег партнера и четвртина оних које су трпеле насиље од стране бившег партнера пријавило насилника полицији. Утолико је важније да се о овој теми стално мора разговарати, писати, едуковати.
„Једне вечери се вратио толико пијан да је са врата и кренуо да удара мене и наше двоје мале деце“, започиње причу саговорница „Илустроване Политике“ која је захтевала, из оправданих разлога да остане анонимна. Фемицид је толико пута поновљена реч у готово свим медијима, а чини се да помака у спречавању или бар смањењу броја жртава – нема.
У периоду од 2011. до 2023. у Србији је, од стране партнера или члана породице, убијено чак 406 жена и девојчица, а од почетка ове године живот је изгубило њих девет – подаци су истраживања које је спровео Аутономни женски центар. Статистика је поражавајућа. Највише фемицида догодило се у главном граду – нешто мање од 20 одсто, а највише настрадалих жена имале су између 46 и 55 година.
Окружење жртве – фамилија, комшије, пријатељи – најчешће знају да се насиље дешава, али, као по неписаном правилу о томе не говоре јавно, односно не пријављују случај надлежним институцијама. Углавном сматрају да не треба да се мешају, и да жена треба сама да пријави насилника. А она то не чини јер осећа страх, стид, економски је зависна од насилног партнера, свесна је да нема где да оде, односно да побегне и склони се од њега. Таква ситуација може да траје годинама, деценијама… а да сви ћуте, све док се ова трагедија не оконча смрћу, углавном жртве, ређе насилника, када жена која више не може да трпи батине потегне секиру, нож, пушку…
Заблуда је да се насиље дешава само међу социјално нижим или маље образованим делом популације, или да је чешће у руралним него у градским срединама. Насиље трпе жене свих старосних доба и образовних профила, и оне које не раде и оне које су на руководећим позицијама, и оне на рубу егзистенције, и оне са највишим приходима. О томе сведочи и недавна трагична смрт Соње Драгош, директорке у једној од познатих ПР агенција, која је годинама трпела злостављање од стране свог партнера, да би те кобне ноћи преминула од последица батина које јој је нанео.
Пише: Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању