„Шта да радим? Муж ме понекад истуче…“„Па ако није баш често, истрпи… Брак је трпеж.“Овај дијалог забележен је пре више од двадесет година у једном центру за социјални рад у унутрашњости, а вођен је између социјалне раднице и жене која је дошла да потражи савет. Пишући тада, крајем деведесетих, текст о истој овој теми која, нажалост, не застарева, започела сам га управо тим цитатом, као и ево данас, на измаку 2019. Неприхватљива и недопустива друштвена толеранција према мужу насилнику до данас се није много променила у земљи Србији. Жене и даље гутају увреде, добијају шамаре, сакривају модрице…
Једна од саговорница била ми је тада и Весна Станојевић, која је годину-две раније, 1996. по-кренула Саветовалиште против насиља у породици. Потом је, у оквиру Саветовалишта 2000. основана и прва Сигурна кућа за смештај жена и деце које траже уточиште и заштиту од насилног партнера, односно оца. Данас у Београду постоје три Си-гурне куће, и свака може да прими шездесетак штићеница, а по једну Сигурну кућу има и Панчево, Зрења-нин, Нови Сад, Крагујевац, Лесковац, Ниш, Врање… Постоје и мањи при-хватни центри у Јагодини и Шапцу где се жене које су у „акутној ситуацији“ смештају на једну ноћ док се за њих не нађе место у Сигурној кући, или док оне саме не нађу неко друго решење.
Наставак прочитајте у броју 3174.