Срећом, иза Настасје и њене породице је период дуге и успешне борбе са опаком болешћу, а Настасја је неко ко своја искуства и своје резултате борбе, као и све рецепте и „алате“ како се изборити са канцером, несебично дели са многобројним пратиоцима на друштвеним мрежама.
Мало је рећи да је она инспирација свима онима којима су додатна снага и ветар у леђа потребни у тешким тренуцима, јер је она узор и онима у чијим животима наизглед или суштински нема неких великих проблема и борби. Јер, пуна је живота, духа, ведра је и занимљива, пуна идеја и знања. Она је мотивациона „бомба“ и за све оне који желе да остану здрави и да воде једноставан и срећан живот. Занимало нас је како је одреаговала и нашла снаге да тај тежак период када је сазнала за дијагнозу, изгура, и уђе у борбу за свој и за живот своје бебе?
– Ја бих рекла да сам ја „добила на лутрији“ из оба разлога. Из патње сам научила много. За дијагнозу сам сазнала дан након порођаја у шок соби, од супруга Немање и брата Виктора. За такву вест нико никад није спреман, колико год се околина трудила да нађе прави моменат. Доживела сам велики ударац, који је у мени произвео много различитих осећања, нарочито оних инстиктивних, животињских, а један од њих је борба и преживљавање. Знала сам да, уколико одустанем када је најтеже, коцкице мог живота се једноставно неће сложити како треба.
Ваши претиоци на инстаграму захваљујући вашим објавама у форми видеа и фотографија могу да осете сваки титрај емоције коју сте ви доживљавали у тешким тренуцима, делите са пратиоцима и светом све потешкоће кроз које сте пролазили, муке које сте имали током хемиотерапије, у периоду без косе, страхове да ли ћете бити ту када ваша деца крену у школу, да ли ћете имати могућност да их пратите на спортским такмичењима, упознате њихове симпатије… Та застрашујућа реченица „да ли ћу бити ту“ када обузме, не пушта! Како сте се борили са црним мислима?
– Сваки мој текст увек има тежак почетак, али и срећан крај који мотивише и инспирише. А ја сам управо творац своје среће, и то желим да покажем људима. Чињеница да нам нико у животу не може помоћи до нас самих често зна да напусти главе људи који се налазе у некој тешкој животној ситуацији. Црне мисли сам пуштала у своју главу, обрађивала их, суочавала се са њима, и тада су престале да ме посећују. Иако, наравно, у малом мозгу остаје та врста трауме и никад нас у потпуности не напушта.
Пише Бранка Ковачевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању