Најпре учитељи, а потом и наставници српског језика имају прилику да читају ђачке писмене задатке. Јесте, велика је мука четири пута годишње прегледати у просеку по око двесто радова, али често је и привилегија бити упућен у ствари које дете није још ником рекло, које га муче и које поверава своме наставнику као особи од поверења. Тако сазнајемо о несрећним и неузвраћеним љубавима, комплексима због незадовољства личним изгледом, али и о трауматичним искуствима, насиљу у породици, губитку једног родитеља или драгог члана породице, сиромаштву, притиску да се мора бити успешан и добар ђак, остваривању родитељских жеља и амбиција… Отуда овакав наслов, мада и сам спада у трапаве исказе односно “бисере“.
Међутим, овом приликом се нећемо бавити тешким и ружним стварима, барем не на уобичајени начин – имамо их сасвим довољно у стварности. Бавићемо се односима родитеља и деце, али пустићемо децу да се о томе изразе, како знају и умеју, без икаквих наших преправки, чак ни оних које се тичу правописа. Њиховим опсервацијама најчешће није потребан никакав коментар.
Дом за незбрижену децу
– Живимо у таквом временском периоду где постоје срећне породице које се ретко сусрећу.
– Први падеж: ко, шта? – То дете. Други падеж: од кога, од чега? – Од мајке…
– Реци ми, где ми је права мајка, она која ме је родила, и зашто се то баш мени десило?
– У својој осмој години отац му је погинуо.
– Ништа више нисам чула о њима осим разгледнице.
– Ја баш и не волим ту реч – родитељи.
– Привржена сам за баку и деку.
– Нека деца ће доживотно остати без родитеља. Нормално је да још сад почну да мрзе своју домовину!
Пише: Горан Хаџи-Боричић
професор српског језика и књижевности
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању