Небоја Дугалић редовни је професор на Факултету савремене уметности за предмете глума пред камером и јавни и медијски наступ. У вези са својим професорским приступом, између осталог, више пута је навео „да му је битно да научи студенте занатским путем, заобилазно, да свако од њих дође до оног најбољег у себи и до неких својих најбољих комуникативних моћи”. Иначе, знано је, отац је петоро деце, а на челу је и Удружења драмских уметника Србије. Овај рођени Краљевчанин, познат по изванредној дикцији добитник је многих престижних глумачких признања, међу којима је, између осталих, и Златна антена „Љубиша Самарџић“ за најбољу мушку улогу у серијама „Време зла“ и „Државни службеник“.
Посвећен вери, професури и родитељству, ипак стиже да одговори и на захтеве овдашњих редитеља и продуцената, а понекад и новинара. Стижу и заслужена признања, а за награде, између осталог каже да га увек изненаде јер им се не нада. Ради најбоље што уме и без остатка. А хвата се у коштац и са редитељским послом. Између осталих, потписује представе „Вишњик“, „Осврни се у гневу“, „Сироти мали хрчки“, „Путујуће позориште Шопаловић“, „Павиљон број 6“ и многе друге, рађене по текстовима најбољих драмских стваралаца – Чехова, Симовића, Михића…
Уз колегу Бориса Пинговића, гласом и гитаром разгаљује публику путујућим кабереом „Да, то су били дани”, који негује звуке минулих времена.
Музичко-сценски кабаре „Да, то су били дани” функцинише већ више од 20 година. Сад сте доживели и телевизијско извођење. Да ли су људи жељни квалитетне музике или их ипак мори насталгија за прошлим временом?
– То је само покушај да из оних времена у којима смо се формирали и расли, сачувамо оне најбоље домете духа и у музици и у поезији и да то негујемо у времену које је нама дато и да пренесемо неким генерацијама које то нису имале прилике да чују. Тако да, у ствари, ми премошћујемо два времена служећи ономе што доживљавамо као величанствено, велико и значајно, а што представља једну баштину за коју мислимо да је треба неговати.
На неки начин овим кабареом враћате и поезију у јавни простор, која, чини се, данас делује из илегале?
– Јесте. То се нажалост временом испоставило као такво, то да је поезија потпуно на маргини и да је само предмет пажње неке мале групе љубитеља, а ми смо управо хтели да кроз своје глумачко умеће презентујемо поезију као нешто што је заправо свима блиско, у чему се сви препознајемо, и још како важно за наше лично темељно освешћење свих нас заједно. Јесте поезија скрајнута и заборављена, али онда кад је вратите на сцену, ви видите да она још како оживи заједно с нама који је слушамо и примамо.
Да ли је на избор репертоара утицао искључиво лични укус вас и колеге Бориса Пиновића или сте ослушкивали и укус публике?
– Ми се трудимо да то буде највећим делом ствар личног одабира, верујући да је то нешто што ће такође бити препознато на сличан начин као и у нама. И испоставља се да је увек тако, просто, мислим да је оно што је универзално, људско, да се препознаје у свему што је било добро и квалитетно. А на сву срећу имамо једну ретку поетску баштину и ретко поетско наслеђе. Овај народ је одвајкада умео да поезију пева и у свему што је радио умео је још како да запева. И ми покушавамо да донесемо што више разноврснијих поетских гласова и овој данашњој публици.
Текст и фотографије Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању