Ова прича није баш из Гуче, али као да јесте.
Kад га је сустигло зло, јавио ми његов син Небојша шта је и како је, па сам првим аутобусом отишао до Луковске бање да га обиђем. Однео сам му гајбицу јабука, ништа мудрије ми није пало на памет, а он ми се до растанка захваљивао у своје, и у име свих осталих бањских сапатника. А и иначе, био је душа од човека! Лане нас је напустио, а мене ће доживотно изједати савест што нисам стигао да одшипчим до Бојника, да се опростим како доликује од свог доброг другара, врхунског мајстора флиг-хорне. Ипак, надокнадило се..
Мајсторско писмо
Прошле суботе, беше ваљда 2. јун, под шатром разапетом крај обале Нишаве, црномањаста капела за- бављала је ненајављене, али платеж- не госте. Ћемане, хармоника, кон- трабас и тарабука; нормално, како сам Бог заповеда. Беше то Јагњијада што се четврту годину заредом приређује у селу Крупац, надомак Пирота. Пронашли нам жицу, па се наш музички фонд неумољиво селио у њихове џепове. Ако, нема разлога за жаљење. Скромно, а господски. Ко уме с кафаном и са музиком, знаће о чему је реч. Драган Дурмишевић, капел-мајстор, свирао је контрабас – седећки. Да се осовио на ноге, ко зна да ли би издржале његових осам деценија? Смејао се као да је упола млађи, и певао као дечко, не питај! А, што је најлепше, све песме су биле њихове (из њихове нотне свеске): лепе, умне, складне и за три гласа, ко би могао да им одоли. Седали смо тако, певуцкали, пијуцкали и плаћуцкали, кад Драганчету допре до мозга да смо из Београда, па још из „Илустроване Политике“. Стаде песма, а он се искрљешти на нас. – Е, сад ћемо да вам отпевамо нешто за вашу душу – рече, и значајно подиже увис десницу са „трзалицом“ у виду врха дршке од метле, окрете се остатку банде, и заповеди: – Башал, башал… Распусна песма, певали су је на цигањском (или на ромском, како се то данас каже на новосрпском језику), а двогласни рефрен који су обртали био је – „Башал, башал Фејате“! Кад су завршили, руке су саме кренуле да аплаудирају. Свака вам част, мајстори! Онда смо направили паузу: они у свирању, ми у плаћању. Жељко је тим поводом скокнуо до банкомата, јер, како је објаснио, у његовој банци се озбиљно забрину кад ниједо краја у дозвољеном минусу, стрепе да му се није догодило најгоре?!Али, то није било проћердано време.Напротив! То смо установили каднам је Драганче превео оно башал,а значи певај, и кад је растумачио даспоменути Фејат није било ко, већФејат Сејдић из Бојника!– Ова песма му је као некакво писмо које му је одаслаоШабан – рече контрабасиста. – Да, ШабанБајрамовић. Ваљдасу му је отпевали насарани?– Какво, бре, писмо– зачудим се наглас.– Па, Шабан је умроодавно, 8. јуна ће битидесет година, а Фејатнас је напустио лане…– Јесте, али за оваквепоруке никада нијепревише рано, нитисувише касно – пресече ме беспоговорномистином Драганче.Тачно, леба ти!
Наставак можете прочитати у броју 3098.