Neispričane priče iz Dragačeva

Ova priča nije baš iz Guče, ali kao da jeste.

Kad ga je sustiglo zlo, javio mi njegov sin Nebojša šta je i kako je, pa sam prvim autobusom otišao do Lukovske banje da ga obiđem. Odneo sam mu gajbicu jabuka, ništa mudrije mi nije palo na pamet, a on mi se do rastanka zahvaljivao u svoje, i u ime svih ostalih banjskih sapatnika. A i inače, bio je duša od čoveka! Lane nas je napustio, a mene će doživotno izjedati savest što nisam stigao da odšipčim do Bojnika, da se oprostim kako dolikuje od svog dobrog drugara, vrhunskog majstora flig-horne. Ipak, nadoknadilo se..

Majstorsko pismo

Prošle subote, beše valjda 2. jun, pod šatrom razapetom kraj obale Nišave, crnomanjasta kapela za- bavljala je nenajavljene, ali platež- ne goste. Ćemane, harmonika, kon- trabas i tarabuka; normalno, kako sam Bog zapoveda. Beše to Jagnjijada što se četvrtu godinu zaredom priređuje u selu Krupac, nadomak Pirota. Pronašli nam žicu, pa se naš muzički fond neumoljivo selio u njihove džepove. Ako, nema razloga za žaljenje. Skromno, a gospodski. Ko ume s kafanom i sa muzikom, znaće o čemu je reč. Dragan Durmišević, kapel-majstor, svirao je kontrabas – sedećki. Da se osovio na noge, ko zna da li bi izdržale njegovih osam decenija? Smejao se kao da je upola mlađi, i pevao kao dečko, ne pitaj! A, što je najlepše, sve pesme su bile njihove (iz njihove notne sveske): lepe, umne, skladne i za tri glasa, ko bi mogao da im odoli. Sedali smo tako, pevuckali, pijuckali i plaćuckali, kad Dragančetu dopre do mozga da smo iz Beograda, pa još iz „Ilustrovane Politike“. Stade pesma, a on se iskrlješti na nas. – E, sad ćemo da vam otpevamo nešto za vašu dušu – reče, i značajno podiže uvis desnicu sa „trzalicom“ u vidu vrha drške od metle, okrete se ostatku bande, i zapovedi: – Bašal, bašal… Raspusna pesma, pevali su je na ciganjskom (ili na romskom, kako se to danas kaže na novosrpskom jeziku), a dvoglasni refren koji su obrtali bio je – „Bašal, bašal Fejate“! Kad su završili, ruke su same krenule da aplaudiraju. Svaka vam čast, majstori! Onda smo napravili pauzu: oni u sviranju, mi u plaćanju. Željko je tim povodom skoknuo do bankomata, jer, kako je objasnio, u njegovoj banci se ozbiljno zabrinu kad nijedo kraja u dozvoljenom minusu, strepe da mu se nije dogodilo najgore?!Ali, to nije bilo proćerdano vreme.Naprotiv! To smo ustanovili kadnam je Draganče preveo ono bašal,a znači pevaj, i kad je rastumačio daspomenuti Fejat nije bilo ko, većFejat Sejdić iz Bojnika!– Ova pesma mu je kao nekakvo pismo koje mu je odaslaoŠaban – reče kontrabasista. – Da, ŠabanBajramović. Valjdasu mu je otpevali nasarani?– Kakvo, bre, pismo– začudim se naglas.– Pa, Šaban je umroodavno, 8. juna će bitideset godina, a Fejatnas je napustio lane…– Jeste, ali za ovakveporuke nikada nijepreviše rano, nitisuviše kasno – preseče me bespogovornomistinom Draganče.Tačno, leba ti!

Nastavak možete pročitati u broju 3098.