У 19. веку нову вредност у пословању доносила је индустрија. У 20. веку јачају услуге, док у 21. веку централну улогу у пословању заузимају делатности у дигиталном простору засноване на коришћењу података, међу којима су и подаци о личности. Но, то доноси низ ризика, по грађане и заједницу. Када су подаци свуда око нас и са нама, контрола над протоком података постаје питање расподеле моћи у друштву.
Када је човечанство почело масовније да користи интернет владао је готово безрезервни оптимизам да ће то допринети бољем повезивању људи и њиховом информисању, што ће -такође се сматрало – имати позитиван ефекат и на политичке процесе. Није лако било сагледати негативне последице нечег тако новог и примамљивог, а планератно распрострањеног. Године су пролазиле, а корисници интернета и даље нису могли да освесте како функционише инфраструктура интернета; каква је улога компанија – власника те инфраструктуре и какву моћ поседују.
У међувремену смо освестили да се нешто необично дешава ако се на мом телефону појављују препоручени огласи и видео садржаји који се не појављују у телефону људи у мом окружењу. Али, ми и даље немамо начин да сазнамо на основу којих параметара се нама сервира један садржај, а не неки други. Алгоритми које користе платформе могу нас не само изложити различитим садржајима; финесе које у њима постоје подстичу промену нашег мишљења и понашања. Прво што нам с тим у вези падне на памет јесте персонализовано рекламирање и утицај на наше потрошачке одабире. Међутим, још важније од тога је, како нам се потурају садржаји о политички битним појавама, миграцијама, протестима, ратовима и свим другим питањима око којих постоји политичка поларизација.
Вештачка интелигенција је овакве праксе драматично убрзала и садржински трансформисала. Учинила је персонализовани утицај на публику продорнијим, а манипулације садржајем јефтинијим и веродостојинијм.
Да ли се такав уплив нових технологија може контролисати? Да ли га је уопште потребно контролисати?
Одговор на ова питања у Европској унији је био углавном позитиван током претходне деценије. ЕУ је заузела позицију регулације пословања великих онлајн платформи. Закон о дигиталним услугама (Digital Services Act-DSA) Европске уније има за циљ заштиту основних права корисника дигиталних услуга. То чини прописивањем механизама за заштиту дигиталног простора од илегалног садржаја и постављањем правила за транспарентност и одговорност дигиталних платформи.
Пише Урош Мишљеновић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању