Кокичи Акузава са својих 102 године скоро је одустао да постане најстарија особа која се попела на врх планине Фуџи, од подвига који је признала Гинисова књига рекорда након што је стигао до врха почетком августа.
– Био сам заиста у искушењу да одустанем на пола пута – каже Акузава у интервјуу за „Асошијејтед прес“. – Достизање врха је било тешко, али су ме пријатељи охрабривали и испало је добро. Успео сам да пребродим све, јер ме је толико људи подржавало.
Акузава се попео са својом 70-годишњом ћерком Мотое, унуком, њеним супругом и четворо пријатеља из локалног планинарског клуба. Група за пењање је камповала две ноћи на одмориштима уз стазу, пре њиховог успона 5. августа на врх највише планине у Јапану, на 3.776 метара надморске висине.
– Импресиониран сам што сам се тако добро попео – рекао је, комуницирајући уз помоћ своје 75-годишње ћерке Јукико, која је понављала питања на очево уво, јер он слабо чује.
Додао је и да у својим годинама не узима ниједну планину здраво за готово, али и да је „боље пењати се док још можеш.“
Ово путовање није био Акузавин први рекордни успон на планину Фуџи. Имао је 96 година када је први пут постао најстарија особа која се попела на најпознатију планину у Јапану. Током шест година које су уследиле, превазишао је срчане проблеме, херпес зостер и шавове од пада приликом пењања.
Провео је три месеца тренирајући пре успона на Фуџи, будећи се у 5 ујутру за сат времена дуге шетње и освајајући отприлике једну планину сваке недеље, углавном око префектуре Нагано западно од Гунме у централном Јапану.
С пењањем је почео у младости. Окружен рођацима и урамљеним сликама планина у свом дому у Маебашију, око 240 километара северозападно од Токија, Акузава се сећа шта га је први пут привукло планинама пре 88 година. Иако је магија достизања врха неоспорна, људи су га натерали да се стално враћа.
– Пењем се јер ми се свиђа – рекао је. – Лако је стећи пријатеље на планини.
Акузава је био способан студент и радио је као инжењер за пројектовање мотора, а касније и на вештачкој оплодњи стоке, професија коју је обављао до 85. године.
– Без обзира да ли сте волели да учите или не, могли сте подједнако да уживате у планини – каже. – Интелигенција тамо горе није била важна. Сви смо били равноправни и ишли смо напред заједно.
Некада је уживао у пењању без друштва, али како су године пролазиле, како му је снага опадала, више се ослањао на помоћ других. Његов рекордни успон прошлог месеца био је још један тест који је прошао уз помоћ најближих и пријатеља.
Приредила Милица Стаматовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању