Рођен у Немачкој, одрастао у Чачку, живи у Београду. Био је професор у гимназији. Данас је писац, мотиватор и едукатор који обједињује књижевност (што му је и официјелно образовање), филозофију, психологију, теологију и друге мање или више научне области. Како наводи, његов рад усмерен је на то да онима који то желе помогне да пронађу смисао живота, али и да не траже излаз већ пут.
Сведоци смо да су ваша јавна предавања веома посећена. Која је основна идеја коју желите да пренесете слушаоцима?
– Спремајући се за предавања ја сам добио савет од оца да треба да будем паметан и добар у животу. Ја сам превео да то значи бити мудар. А кад сам код Андрића тражио савет, он је рекао да је живот варка, па да зато човек треба да буде мудар. Међутим, мени се тај израз „варка“, иако је вероватно тачан, јер живот је некад и „дриблинг”, ипак није свидео, па сам узео Борхесов израз „лавиринт”. Тако да се овај циклус предавања који тренутно држим зове „Живот је лавиринт, буди мудар”, а могао би да се зове и „Живот је варка, буди паметан и добар”. Суштински, мудрост је у ствари вештина и способност бирања; одвајања доброг од лошег, светла од таме. Мудрост је изнад сазнања.
Објасните нам то мало конкретније…
– Како каже Томас Елиот, постоји неколико нивоа. Рецимо, на првом нивоу имате информације. Кад спојите више информација, ви имате знање. А ми никад не живимо по знању. Рецимо, ви знате на пример да је пушење лоше, а ми опет пушимо. Али кад живимо са неким знањем, то постаје сазнање, па се претвара у мудрост, а мудрост се претвара у предвиђање. Тако да је мудрост, по мом мишљењу, нешто што је више од знања. То је заправо могућност да се раздваја битно од небитног, добро од лошег, светло од таме и могућност да се увек у животу доносе праве одлуке. То је идеја мојих предавања.
Да ли спроводите у властитом животу оно што проповедате?
– Увек наводим једну изреку која каже: „Једно је студирати рат, а потпуно друго живети животом борца”. Хоћу да кажем да много теже иде кад човек на своја плећа натовари тај терет, тај подвиг, да га тако назовем. Али ми треба да истрајавамо. И ја се трудим да истрајавам. А почео сам оног тренутка кад сам постао свестан тога и мао сам срећу да је то било врло рано. Ми људи имамо достојанство бирања. Значи ми можемо да бирамо и то је достојанство. Рецимо, неке животиње функционишу по нагонима. Оне не могу да бирају кад ће шта да раде, него се тачно зна у току године по неким нагонима шта им следи, а код нас људи постоји достојанство бирања. Е сад, проблем је што је савремени човек почео да се одриче тог достојанства. Ја сам, рецимо, радио у школи четрнаест година и разговавао сам с матурантима који не умеју да одаберу шта ће студирати, јер кажу: „Мене ништа не интересује”. „Па како те не интересује?“, питам их.
Дакле, лакше је не бирати и одрећи се достојанства бирања? Како то тумачите?
– Имате код Достојевског, можда и једне од најлепших страница написаних у књижевности у „Легенди о великом инквизитору”, где постоји разговор између Христа и Великог инквизитора и он каже да Бог није требало да даје човеку слободу. Људима, не треба слобода, каже тај Инквизитор, људима треба хлеб. Ми смо одлучили да дамо хлеб, а хлеб су ауто, стан, посао и плата или још боље вила са базеном, али ћемо да ти узмемо слободу. То је концепт свих система и Достојевски је лепо објаснио да је човек благословен зато што има слободу бирања и достојанство. Тако да ја о томе говорим на својим предавањима, јер мудрост је бирати.
Текст и фотографије Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању