Лепа сам и неприступачна, дама али и кучка
НЕОБИЧНИ ЖИВОТИ СЕСТАРА КАГАН

Љиља Брик је била режисерка, вајарка, а пре свега жена којој мушкарци нису могли да одоле. Имала је посебан, јединствен утицај на њих. Својим понашањем их је очаравала, а за њу је било сасвим нормално, али и за њене мужеве, да проведе ноћ са мушкарцем који јој се свиђа. Ив Сен Лорен је за њу рекао да никад није била банална и да је са њом увек било занимљиво разговарати, а јапански лист је после њене смрти написао да је „жена која изазива тако јаке емоције у љубави, мржњи и зависти, сигурно проживела невероватан живот“. Дружила се са Шаљапином, Паблом Нерудом,Сергејом Ајзенштајном, Исидором Данкан, познавала Распућина. Чак и у осамдесетој година је била права заводница! Као да је за њу био измишљен појам „фатална жена“.

Написала је своја сећања и објавила преписку са Мајаковским. Водила је и дневник, али је задужила сина Василија Катањана да се дневник не објављује пре 2028, значи 50 година после њене смрти.

Када је сломила кук и морала да лежи, не желећи такав живот, извршила је 1978. самоубиство попивши таблете за спавање. Урадила је исто што и њена велика љубав Мајаковски, само четрдесетосам година касније. Кремирана је и на њен захтев су пријатељи расули њен пепео у реку Москву. Није желела да постоји њен гроб, јер се бојала да они који је мрзе, не дођу да га оскрнаве. А таквих је било доста!

Василије Катањан је написао њену биографију у којој наводи да је највећа љубав Љиље Брик био Мајаковски, али је Осип Брик, њен Осја, њена младалачка љубав, заузимао посебно место у Љиљином животу, па је у становима у којима је живела са другим мужевима увек била резервисана једна соба за њега. И сама Љиља, после смрти Осипа Брика, 1945. је говорила: “Када је умро Мајаковски, Мајаковског више није било, а када је умро Осја, није више било ни мене“.

Млађа сестра, Елза Триоле, није имала тако спектакуларан живот, али такође узбудљив. По повратку у Париз, наставила је са писањем, али се бавила и превођењем и активно учествовала у животу колоније уметника и њиховим окупљањима на Монпарнасу, где је и живела. Одушевили су је стихови песника футуристе и надреалисте Луја Арагона и молила је пријатеље да је упознају са њим. Њихово познанство, 1928, је било љубав на први поглед. Иако нико од њихових познаника није веровао да ће та веза да потраје, она је трајала скоро пола века, све до њене смрти и променила јој је живот.

Луј Арагон је био рођени Парижанин, дипломирани лекар, одликован ратни херој, члан Комунистичке партије Француске (КПФ), песник, писац надреалиста. Елза, иако разведена од Андре Триолеа, носила је до краја живота његово презиме и остала са њим пријатељ. У вези са Арагоном  била је веома посесивна и иако се и она кретала у миљеу надреалиста и футуриста, покушавала је Луја да одвоји од његовог друштва и желела да она буде личност број један у његовом животу. Није дозвољавала да се у њеном присуству помену ни имена његових бивши љубавница. Упркос финансијској помоћи коју је и даље добијала од Триолеа, финансијска ситуација Еллзе и Луја није била сјајна, чак недовољна и за њихове скромне прохтеве. Луј је радио као новинар у листу КПФ „L’Humanite“, а Елза се, осим писања, превођења француских писаца на руски и руских на француски, бавила и израдом модерног накита од драгог и полудрагог камења. Тај посао је радила посредством модног часописа „Vogue“.

 

Пише Мирјана Цвекић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању