Разорене зграде, људске жртве, уништени снови о животу, крици агоније – неке су од трагедија које ирански народ доживљава усред текућег рата у западној Азији. САД и Израел су 28. фебруара започели ваздушну кампању у покушају да Исламску Републику Иран баце на колена. Била су три циља: промена режима у Техерану, поткопавање војне способности Ирана и присвајање неких од најбогатијих извора нафте и природног гаса у свету.
У четвртом месецу Иран стоји постојан. Медији на Западу преносе како обични Иранци, мада тешко погођени илегалном ваздушном кампањом САД и Израела, показују изненађујући степен пркоса и солидарности. Када су Техеран и Исфахан бомбардовани, окупљени на демонстрацијама нису бежали, већ су још гласније узвикивали „Алаху Акбар“ („Бог је највећи“). Некима су очи биле упрте само у свету књигу Куран.
Између осталог, преко 30 милиона људи се пријавило да брани домовину. После тираде америчког председника Доналда Трампа на друштвеним мрежама против Ирана и претње да ће тамошње електране постати мета у „невиђеној ваздушној кампањи“, посебно млади људи и жене су формирали живе ланце око постројења да их заштите.
Средовечна жена, доктор електронских наука са Универзитета у Бирмингему у Великој Британији, писала је да када су САД и Израел бомбардовали Техеран, није напустила домовину, и не само она. Иранци су толико везани за своју духовност и земљу, да су се породице обичних људи враћале из Турске, Немачке, Америке… Чудила се зашто су Украјинци, чим је 2022. рат почео, бежали у претрпаним возовима, “без места за тамнопуте стране студенте?“
Западна психологија има одговор за овакве ситуације: рационални избор је бег. Такво објашњење је по Иранцима логично – развијано је у западном контексту. Но, Иранци су одгајани другачије. На персијској поезији и иранском мистицизму.
„Када бомба падне у близини, нужно се не разбежимо“, коментарисала је поменута професорка. „Подржава нас снажна вера. Заиста су нам потребна озбиљна истраживања – психолошка, социолошка, филозофска – са становишта Истока.“
Персијска поезија је прозор у срце иранске културе, живописно платно љубави, духовности и људског искуства које је вековима фасцинирало читаоце. Вековима је персијска поезија, почев од Џалала ал-Дин Мухамеда Румија (1207–1273) па до других, тражила одговоре на основна питања живота. Персијски песници су размишљали о људској патњи и замишљали да су јој трагови у мистеријама саме природе.
Пише Борислав Коркоделовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању